Šifra "Nemoguća"

Deset zagonetki

Samo što sam krenula ka računaru, mama je ušla u sobu.

''Miljana? "-nisam baš bila sigurna da li je ljuta.

" Ćao mama... "- treba li da je pitam da li sam juče bila kod kuće. Bolje da ćutim, ona će reći sve.

" Kad si stigla? "-upitala je poprilično normalnim glasom, bez povisivanja tona.

" Kako to misliš kad sam stigla? "

" Juče si mi telefonom javila da ćeš provesti dan sa Emilijom i da ćeš prespavati kod nje. "

Zorana, stvarno si sjajna. Nije trebalo ništa ni da je pitam, već mi je sve rekla.

" Stigla sam pre dvadeset minuta. "

Čekaj čekaj, da li mi je ona upravo rekla da sam joj ja javila?

" Jesam li ti ja javila da ću biti kod Eme? "

" Naravno, ko bi drugi? Miljana, je li sve u redu sa tobom? Ponašaš se čudno ovih dana. "

Htela sam da je pitam da li sam je pozvala sa mog telefona, da li je glas bio kao moj, ali već je počela da sumnja, a ja i da hoću ne smem ništa da kažem.

" Da mama, naravno da je sve u redu. Malo sam samo umorna od škole, sva sreća pa sam sada na uskršnjem raspustu. " - Ništa zapravo nije u redu.
" Ako ti tako kažeš. Sidji posle dole, spremicu makarone. "

" Hoću, gladna sam. " - prišla sam joj i zagrlila je. Potreban mi je zagrljaj. Ubrzo potom je izašla.

Mislim da je najbolje da pozovem Emiliju.

Prostrelila sam pogled ka računaru. Neka još malo sačeka na mene.

Kada sam uzela telefon, zapitala sam se kako je moguće da je to i dalje onaj isti. Stvarno bi bilo glupo da ga traže po Dunavu.
Pa, očigledno je kod njih bilo sve ono što sam imala u telefonu. Dovoljno je bilo da mi to veče u telefon ubace virus koji će skinuti sve moje podatke na njihov računar.
Ništa lakše.
Kod njih je sve tako jednostavno.
Sve poruke su bile tu, svi kontakti , pa tako i Emilijin.

Ema je bila moja najbolja drugarica, još od prvog razreda osnovne.
Dobra, humana, brižljiva.
Lepa plavušica sa smeđim očima.
U poslednje vreme je počela čudno da se ponaša. Misli joj lutaju. Verovatno je zaljubljena.
Pitam se kako bi ona reagovala na sve ovo.
Znam samo jedno, a to je da bi me podržala. Dala bi mi snagu da nastavim dalje. Sigurna sam u to. I ona je avanturista kao ja.
Želela bi da idem do kraja.
Osećala sam jaku potrebu da joj sve kažem. Mislila sam da joj napišem na papir sve, pokažem joj na taj način kad me već prisluskuju.
Ali ovo je nešto što samo ja moram da uradim.

Krenula sam ka prozoru.
Ovo jutro je tmurno.
Ljudi su užurbani. Ponedeljak je. Još jedna nedelja.
Pre samo nekoliko dana, ove ulice su bile drugačije.
Ja sam bila drugačija.
Slobodna.

Kada sam je pozvala prvog puta, nije se javljala.
Začudilo me je to, jer je ona jedna od onih osoba koje mobilni imaju uvek pored sebe.
Drugog puta se javila.
Nije stigla ni "Halo" da kaže, kada sam je prekinula.

"Ema, pod hitno moraš da mi kažeš da li sam juče bila kod tebe? "

" Nisi. Jesi okej? " - rekla je.

" Da da, dobro sam. " - rekoh nervozno.
Nemam vremena za ova sranja.
Pa gde sam bila?
Ništa neobično, skoro da se navikavam na ovo,pomislih ironično u sebi.

Da da, i juče su me oteli.

I juče sam ležala na stolu dok su mi ponovo ubacivali mikročip.