Šifra "Nemoguća"

Elektrošok

Samo sam počela da plačem,dok sam na glas vikala da se ovo ne dešava.
Sama pomisao da se strano telo nalazi u meni mi je bila zastrašujuća.
Plašim se.
Plašim se. Želim da me neko stegne i kaže da će biti sve u redu.

Sela sam na pod. Nisam smela da pogledam ponovo.
Što sam više postajala svesnija da imam mikročip ispod kože, to sam brže uzdisala i puls mi je bio brži .
Kako je uopšte dospeo tu? Na mom telu je moralo postojati mesto gde je ubačen.
Miljana, moraš biti jaka. Samo budi jaka.

Otišla sam do kupatila.
Koračala sam oprezno,skoro pa na prstima.
Nisam htela sebe da uznemirim. Želela sam da budem smirena i da glumim da je sve potpuno u redu. Prišla sam ogledalu. Možda mama zna odgovore na sva moja pitanja. Znala sam da to nije moguće, ako ništa drugo ostala bi ovo jutro sa mnom. U svakom slučaju, kada dođe sa posla ona će mi biti poslednja nada da saznam istinu o groznom jučerašnjem danu.

Skinula sam farmerke. Počela sam da opipavam. Na mojim nogama nije postojalo ništa neobično. Skinula sam i majicu. Osim mikročipa preko kojeg sam uznemireno prelazila,ničeg drugog nije bilo.
Polako sam klizila prstima po znojavom telu tražeći bilo kakvu neravninu,posekotinu. Gde li bi mogao biti ubačen?
Onda sam obratila pažnju na deo oko vrata.
Osetila sam nešto.
Osetila sam hrapavu kožu, ali nisam mogla da vidim jer se nalazilo skroz pozadi.
Uzela sam još jedno ogledalo.
Podigla sam kosu.
Tada sam ugledala strašan prizor. Na mom telu nalazila se rana koja je tek počela da zaceljuje. Bila je rozikasta i dovoljne dužine da mikročip udje kroz nju.

Sve je utihnulo.

Zamišljala sam sebe, kako ležim da stolu i kako mi neko pravi rez na vratu nožem. Kako mi ubacuju mikročip i guraju ga ispod kože do lakta.

Jeza me je obuzela. Bilo je toliko pitanja a nijedan odgovor.
Samo sam želela da se okupam i skinem tuđe obrise prstiju sa mog tela.

Nakon pola sata, izašla sam iz tuš kabine. Došla sam sebi. Koliko toliko.
Želela sam da osušim kosu. Uzela sam fen iz kupatila i uključila ga u utičnicu koja se nalazila u mojoj sobi.
Četka, četka, četka. Gde li sam je stavila. A pa da, naravno, u fioci je na noćnom stočiću. Otvorila sam fioku.
Istog trenutka sam se odaljila od nje.

U njoj su se nalazile tablete.
Gomile belih tableta.
Mislim da ih je bilo više od pedeset. Šta se prokleto događa i ko je ovo stavio ovde?

Opet sam počela da drhtim, nisam smela da pogledam bolje, ali morala sam. Na jednoj tabli nalazilo se deset tabletica. Čini mi se da su izgledale isto kao ona od jutros.
O Bože! Šta ako je u pitanju droga?

Ne, to je nemoguće, malopre sam jednu popila i čak mi je pomogla, ruka mi nije ostala paralizovana. Pokušala sam da vidim da li je napisano kako se zovu. Ne, nema ničega.
Pažljivo sam osmotrila svaku tablu, ni na jednoj nije postojalo ništa na šta bih mogla da posumnjam.
Dođavola, ispod tableta nalazio se papir. Ne sećam se da sam u toj fioci ikada držala papire.
Hitro sam ga uzela i otvorila. Na njemu je kitnjastim rukopisom bilo ispisano:

"Večeras, kad sat otkuca ponoć, igra će početi. Važno je da tvoj mobilni telefon, bude uvek uz tebe. Ne smeš da se odaljiš od njega više od pet metara. Istraj".

Tišina.

Zaglušujuca tišina.

Bojim se.

Bojim se.

Ovo ne može da postoji.

Tresem se.

Više ne mogu da izdržim.Neko je bio u mojoj sobi. Šta ako me neko baš sada posmatra? Sve oko mene je izgledalo kao u najgorem horor filmu.
Nisam znala od čega da počnem. Da li bi trebalo da počnem da tražim odgovore na internetu? Šta ako neko kontroliše moj računar? Zna li mama nešto od ovoga?
Sačekacu. Biću strpljiva. Moram.
Legla sam na krevet. Čula sam krčanje mog stomaka. Kada sam poslednji put nešto jela? Nisam sigurna. Mislim da je to bilo juče za vreme odmora.
Ne želim da silazim dole. Ne želim ni da jedem. Želim da se setim svega.
Par sati sam ležala i posmatrala plafon. Čula sam otvaranje vrata.
Da, konačno, mama je došla.
Izjurila sam niz stepenice da je zagrlim. Bila je srećna što me vidi. Imala je veliki osmeh na licu, njene oči su sijale, a crna kosa joj je padala preko lica.
"Dušo moja. ", izgovorila je, " izvini, izvini što sinoć nisam čula kad si stigla. Jutros me je sat kasnije probudio pa nisam ni imala vremena da se pozdravim sa tobom i pitam te kako je bilo na žurci iznenađenja. Samo sam na kratko provirila u tvoju sobu, spavala si."

O jebote!

O jebote!

Ponavljala sam u sebi dok me hvatala jeza. Da, moja mama nema apsolutno nikakve veze sa svim ovim. Ona čak misli...
Ma ne, ne ne i ne!
Ovo je neka bolesna i pokvarena igra.
Smiri se.
Miljana, tvoja mama ništa ne sme da shvati. Budi kul. Potrebno je samo malo glume.

" Hej mama, bilo je super, kasno sam se vratila, ti si već bila zaspala. Kasnije ćemo da popricamo. Nego jesi li me čula kako ulazim u kuću, mislim, jesi li čula bilo šta neobično? "-upitah krajnje zbunjujuće.
" Ne. Može se reći da sam spavala kao top. Što pitaš? "-Šta sad da joj odgovorim šta sad?
" Ma ja to onako, zapravo dopratile su me do kuće Emilija i Antonija, pa sam mislila da smo te probudile jer smo bile malo glasne ". - Ne želim da je lažem, ali ovako je najbolje.
" Niste se uopšte čule, kako je Antonija dugo je nisam videla? "-Ne mama, ne možeš sada to da me pitaš ne mogu još da te lažem. Istina je da se Antonija i ja čujemo samo preko telefona jer ona stalno putuje, a njeni su poprilično imućni.
" Pa super je! Mislim da ću malo izaći napolje . Zapravo, mama, da li u kući imamo gomilu istih belih tableta na kojima ne piše naziv?
"Sigurna sam da nemamo ni dve iste."
" Važi, odoh sada malo napolje. "

Želela sam da izletim iz kuće, ali pred samim vratima mama me je pozvala da joj pomognem oko pravljenja pice.
Šta sam mogla? Vratila sam se.

Negde oko 23.00h rešila sam da proučim na internetu da li je moguće ubaciti mikročip ispod kože. Istraživanja su pokazala da se često bolesnim ljudima ugradjuje u telu pejsmejker koji reguliše pritisak i rad srca. Ali on je bio mnogo veće veličine i potpuno drugačijeg oblika nego čudna stvarčica ispod moje kože. Nije bilo ničega što bi moglo da me zainteresuje. U jednom trenutku, u sobu je ušla moja mama.
Sva sreća pa sam sedela na krevetu i laptop je bio okrenut ka meni, pa nije mogla da vidi šta pretražujem.
"Miljana, tata se vraća u sredu, sad je javio. Francuzi su prihvatili da on bude glavni arhitekta za novu galeriju. Čini mi se da će samo nakratko doći kući. Ne brini se."
"Ne brinem se, hvala što si mi rekla, laku noć ".
Pažljivo je zatvorila vrata. Zorana, moja mama, je bila lepa žena. Samo što, ona nije bila moja prava majka, kao ni što Željko , nije moj pravi otac.
Nije to toliko duga priča,ali mi je teško da pričam o tome. Imala sam 15 meseci kada su moji pravi roditelji poginuli na jedan stravičan način, poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Tako su mi bar rekli Zorana i Željko. Nisam želela da mi pričaju detalje, na kom putu je to bilo niti sam želela njihovu sliku, jer su moji roditelji one osobe koje su me othranile i pružili mi život pun ljubavi.
Zorana i Željko su ih poznavali pre nego što su poginuli. Oni nisu mogli da imaju dece, pa sam ja pripala njima i jako mi je drago zbog toga. Mojih bioloških roditelja nema pa nema. Nema potrebe otvarati rane koje su davno zarasle. Ja znam kome pripadam.

Ubrzo je sat otkucao ponoć. Još jednom sam uzela dobro poznati papir u mojoj fioci i pročitala ga. Šta će se promeniti, to ne znam. Ali sam znala tog momenta da ovo neće biti priča o prijateljstvu, simpatijama i letnjim avanturama, već sam znala da je ovo nešto mnogo ozbiljnije. Zaključila sam konačno ono čega sam se plašila.

To veče ja sam bila kidnapovana.

Zatvori oči Miljana, sutra je novi dan. Možda se sutra probudim i sve će ovo nestati.

...

Pepi prestani. Hej, Pepi, zašto mi ližeš obraze, znaš da mislim da je to fuj.
Dodji ovamo ti mali gospodine. Češkam ga, tako je umiljat. Sklupcao se pored mojih nogu. On je jedini koji mi može skrenuti misli od svega. Opipavam ruku. Ipak ništa nije nestalo. Sve je kao sto je bilo i juče. Daj Pepi moram da ustanem, osećam da će moja bešika pući. Hajde pomeri se. Tako.
Koračam po mekanom tepihu, bosa sam. Dolazim do vrata. Polako ih otvaram. Mama sigurno spava, tek je 07.00h.
Krećem ka kupatilu.
Tiše je nego inače.
Pravim još dva koraka unapred.

Odjednom, moje telo doživljava blagi strujni udar.

Dolazi iz mikročipa i prostrujava mi kroz celo telo. Ne boli. Pecka me. Ne prija mi. Želim da prestane. Ne mogu da se pomerim, plašim se da će biti još gore.
Na tom papiru pisalo je da će od dvanaest časova sve početi, od ponoći je sve počelo.

"Ne smeš da se odaljiš od njega više od pet metara. "

Jebote, moj telefon.
Zanemarila sam peckanje i utrcala nazad u sobu.

Prestalo je.

Obratila sam pažnju na mobilni. Pa na mikročip.

Upravo sam doživela mali elektrošok.

Počelo je.