Šifra "Nemoguća"

Poziv

Osećaj je užasan.
Ovo znači da ne smem da mrdam bez telefona.
Šta će se desiti ako se previše odaljim?
Da li će me mikročip ubiti?
Ne želim da znam.
Ne razumem zašto bi neko želeo da budem pored telefona.
Razmisli malo.
Sedela sam sklupcena na krevetu razmišljajući o vezi između mikročipa i telefona.
Neko želi da budem pored telefona. Ako se odaljim to znači...
Pa da.
U telefonu se nalazi uređaj za praćenje!

Ne ne!

Onda bi ga stavili u tu odvratnu malu stvar ispod moje kože.

Hajde Miljana.
Ne znam. Možda prisluskivac ili nešto tome slično.

Uzela sam hitro mobilni i otvorila ga.
Za sada ne vidim ništa. Sigurno je ispod baterije.
Smem li uopšte da je vadim?
A zašto ne bih.
Izvadila sam bateriju kada je kroz moje vene prostrujala struja koju ne bih mogla da podnesem više od 20 sekundi.

Zadihana i izgubljena vratila sam bateriju.
I dalje sam osećala blago prostrujavanje.
Taj neko ne želi ni da izvadim bateriju. Čim se telefon ugasi, mikročip reaguje.

Jaka intuicija mi je govorila da postoji prisluskivac.
Ili se taj neko plaši da bih mogla sve da kažem?

Tek je počelo zar ne?

Ovo je za njih samo preventiva, a ono glavno tek dolazi.

Tako bih želela da sve nestane.
Odlučna sam bila u nameri da što pre sve saznam i krenula sam do obližnjeg doma zdravlja, kako bih ih pitala šta je to ispod moje kože.
Iskreno sam se nadala da će ga i izvaditi.
Otvorila sam ormar i obukla sive trenerke, belu majicu a preko toga sam ogrnula teksas jaknicu.
Lice mi je bilo upijeno, usne suve, a ispod očiju sam imala podočnjake.
Šta mi se desilo pobogu?

Manjak sna, loša ishrana, zabrinutost.
Šta mi se sve nije desilo je pravo pitanje.
Nisam imala vremena da razmišljam o tome. Laganim korakom sam napustala sobu sa telefonom u džepu.
Silazak niz stepenice nikad nije bio oprezniji. Ne želim da me mama vidi i počne da zapitkuje.
Obula sam bele patike i izašla iz kuće.
Kakav lep prolećni dan.
Uživala sam u suncu. Toplota te smiruje a lagan vetar ti miluje lice.
Kosa mi leprša.
Samo što se ovog puta osećala napetost u vazduhu.
Osvrtala sam se stalno i razmišljala da li me neko prati.
Nisam ni želela da idem autobusom, ako mi neko ukrade telefon, možda ću da...
A ne, definitivno neću ići autobusom.
Stigla sam ispred doma zdravlja.
Penjala sam se uz stepenice.
Došla sam do vrata.
Uhvatila sam se za kvaku.
Ušla sam.
Prišla sam pultu i pitala da li bi neko mogao pod hitno da me pregleda.

"Hej devojčice, ovde postoji red. ", rekla mi je radnica.

" Zaista je hitno, osećam da ću se onesvestiti" - možda sam malo slagala, ali ne mogu da čekam ni minut.

"U redu. Udji u trojku, ubrzo će te pregledati doktorka Mihailović . "

Posle dva-tri minuta ušla je u sobu.

" Čujem da ti nije dobro, o čemu se radi? "

" Pa vidite, ispod moje kože... "

Elektrošok.
Ne ne ne. Neka prestane.
Ukopala sam se.
Ona ne vidi da se moje telo trese.

" Nastavi". - rekla je.

O ne.

Ne mogu da nastavim.

Ovo postaje sve jače.

Primetiće.
Ustajem sa stolice i jurim napolje.
Izlazim iz doma zdravlja.

Sve je prestalo.

Prisluskivac. Znala sam.
Oni samo ne žele da ih razotkrijem.
Znači, mikročip je ubačen ispod moje kože da bi me drmnula struja, svaki put kada bih poželela nekom da kažem sve ovo. A prisluskuju me pomoću telefona.
Znala sam da neko sedi negde u udobnoj stolici i prati sve što ja kažem čekajući momenat kada ću reći nešto pogrešno. Mikročip je verovatno povezan sa "njima" , iako ni ne znam ko su tačno "oni".