Like nobody

Pay attention, Mogiljevič is here

Budim se na velikom krevetu, bela posteljina, a oko mene beli zidovi i orman sa velikim ogledalom.
Na podu je bila samo moja haljina, štikle i nekoliko praznih vlaša šampanjca.
Osetila sam blagi bol u glavi i pomislila kako je dobro što se nisam napila.

Danijele???
-Niko se nije oglasio.

Dakle otišao je pre nego što sam se probudila. Dobro je postupio, ne volim romantična jutra, a ni ona gruba u kojima se dečko brzo oblači i odlazi bez pozdrava. A kod nas sredina ne postoji. Nežno ili grubo.

Ustala sam, obukla sam ono u čemu sam došla i krenula ka mojoj kući.
Čim sam stigla otišla sam pod hladan tuš. Osećala sam se nekako teško, nisam htela da se prisećam prošle noći. Jednostavno sam pustila mozak da razmišlja o bilo čemu.

Skuvala sam kafu i iseckala voće za doručak.. Pogled mi je slučajno pao na sat koji je otkucavao 14:15h..
Zatim sam pogledala na kalendar i videla da je 22. oktobar.

SRANJE! Danas moram kod tate u posetu. Moram ga obavestiti kako je prošlo sa Danijelom. Hm, svakako da ga neću obavestiti o jednom delu našeg dogovora. Našeg bezobraznog dogovora.

Biće zadovoljan ako
čuje samo ono što želi.

Ko zna šta me čeka sa njegovim planovima.
-Prevrnula sam očima.

Ali verovatno je zanimljivo, ipak je to Sergej, a ja sam ipak njegova ćerka.
-Nasmejala sam se.

_dva sata kasnije_

Bože, kako je ovde tamno u ružno. Sto puta sam bila ovde i svaki put mi je sve gore i gore. Zidovi tamnih boja koji se bukvalno raspadaju. Stolovi punih papira, par šolja kafe i nadrndana lica. Spuštene obrve i skoro kapci. Toliko su 'posvećeni' poslu da će uskoro zaspati.

-Gospođice, pođite za mnom.
Moje misli je prekinuo žgoljavi čovek u uniformi sa ozbiljnim licem. Ništa bolje ne izgleda od ostalih. Kao da su klonovi.

Krenula sam za njim i ugledala mog oca kako sedi i čeka me gledajući zamišljeno u sto sklopljenih šaka.
Sela sam sa druge strane i čekala da počne.

-Kako je prošlo sa Danijelom?
Upitao me je radoznalo, ali ravnodušnim pogledom.

U početku je mislio da sam neka ludača. Ali za par minuta sam ga uverila da sam ja ta koju je očekivao.
-Odgovorila sam mu.

-Je l' si mu stavila do znanja da nema crnog i belog? Već samo crnog?

Da, ne brini se.

-Dobro. Sada želim da te uputim u nešto drugo. Jesi li sigurna da želiš da čuješ? Ako čuješ moraćeš da odradiš, onda nema nazad.

Sigurnija ne mogu biti.
-Odgovorila sam samouvereno.

-Daj mi neki papir i olovku.

Iz tašne sam izvadila blokčić i hemijsku i dala mu.
Napisao je neku adresu, pružio mi papirić i rekao:
-Ideš tamo, moraš da uništiš porodicu binn Hussein, ne zanima me kako ćeš i da li možeš sama. Samo ih uništi, uzmi im sve, da žale dan kad su se rodili i kad su odlučili da ubiju moju porodicu.

DA IDEM ČAK U MAROKO?
Molim?

-Rekla si da si spremna.. Ili ipak nisi?

Da, jesam, samo sam malo iznenađena. Nisam očekivala da oni žive čak tamo.

-Imamo dosta novca, ako želiš uzmi neku osobu koja će ti pomagati, ali sve u tajnosti. Ne želim da iko sazna da si Mogiljevič, niti da imaš skriveni plan.
Kao što smo već rekli ti si Ivette Furtado. Danijel će ti srediti tajna dokumenta.
Uzmi par dana da smisliš šta ćeš sa sobom. Neka to bude odličan plan.
Kada odeš, ne pokušavaj da me zoveš. Vratićeš se u Rusiju i o svemu ćeš me lice u lice obaveštavati. Da li si dobro razumela o čemu pričam?

Da, a šta ćemo sa mamom?

-Pusti mamu, ona je sad moj problem. Reći ću joj da si otišla na par meseci na odmor sa društvom.

Misliš da će poverovati?

-Ma daj, mazanjem i kupovanjem neće ništa primetiti. Možda neće ni shvatiti da se niste dugo čule. Ona misli da si ti poput nje i to nam odgovara. Mama nam je najmanji problem.
Skoncentriši na ovo šta sam ti zadao, sve ostalo prepusti meni, sve ostalo je moja briga.

Shvatila sam.

-Da sam ja van ovog zatvora ne bi ti ništa od ovog radila. Još ne znam kad ću izaći, ali znam da neću uskoro i zato tebe unajmljujem.
Znam da te upuštam u nešto opasno, ali znam i da si ti snalažljiva i da ćeš to odraditi možda čak i bolje nego ja. Verujem u tebe.

Šta da radim ako nikako ne uspem da im priđem?

-To se neće desiti, kao što sam već rekao verujem u tebe.
Nikad ne bi posmunjali u devojku tako lepog i nežnog lica.
Jednostavno sve što napraviš-napravi tako da izgleda sasvim slučajno, neplanirano, ali dobro osmišljeno.
Ja sam jednom zabrljao i eto, sada sam ovde.

Da, nažalost. Tuđom krivicom.

-Nisam trebao da verujem svim mojim saučesnicima. Zato ti vidiš ovo i vreme je da zajedno ispravimo moju grešku.

Da, tata.

-Nikom ne veruj, sve što čuješ dva puta proveri. Imaš 10 dana da smisliš šta ćeš, pokušaj detaljno da saznaš oko čega se trenutno bave i udari ih u najslabiju tačku.

U redu.

Pozdravili smo se i konačno sam krenula kući.
Ništa nisam uradila, a osećam se tako umorno.
Dan mi je prošao kao minut, a pored udarnih vesti samo želim da legnem i da spavam..

I ovo je treći deo. Nekom će se svideti, nekom malo manje. :D Sigurna sam da kraj ovog dela nije kakav ste očekivali, ali strpite se malo. Tek ćete videti šta je iznenađenje.
Nadam se da će vam se ipak svideti. :*