Imala sam sedamnaest godina i bila umorna od zivota. Kada ovako nesto cujete od osobe koja je tek zakoracila zivotnom stazom sigurno pomislite "Glupaca nezahvalna, ima dvije bubuljice na celu i misli da je najnesrecnija na planeti".
Ali ne znate moju pricu.
Kada vas roditelji ostave kraj kante za smece, kada odrastate u domovima za nezbrinutu djecu, kada hraniteljske porodice mijenjate kao carape, kada vas posmatraju i tretiraju kao olosa, kao teret, postajete umorni.
Cak nisam bila ni tuzna. Samo sam otupila na sve. Prestala sam sa se nadam i da ocekujem bilo sta dobro, naviknuta na to da se dobre stvari desavaju drugim ljudima.
Prosli put sam zapala porodici koja je zivila na farmi. Po cijeli dan sam radila oko zivotinja i biljaka, kopajuci cijeli dan po uzeglom suncu. Uvece bih dobila suvi hljeb i neku hranu koja je vise prilicila psu a ne ljudskom celjadetu, pomijesane sa grubim rijecima da sam samo teret. Zalila sam se, nije da nisam, ali socijalni radnici se brinu o hiljadama druge djece, nisu imali vremena da slusaju zalbe nezahvalne tinejderke.
Krajnja granica je bila kada je farmer poceo da me pipka. Sve sam mogla istrpit, ali ne to. Zatim su me vratili u dom da cekam novu "porodicu".
-----------------------------------------------------------
I evo me tu. U sobi sa škripavim podom i nestabilnim krevetom. Tu sobu su mi dodijelili moji novi staratelji. Nisu mi je dodijelili da bi mi pojazali da sam nedostojna cak i pristojne sobe, nego jer nisu imali drugu.
Tom i Dzejn su moji hranioci. Dzejn ima krupne zelene oci i blag osmjeh, a Tom je zdepast i dobrodusan. Ja nisam njihovo jedino pastorce. Imaju i Holi, sestogodisnju djevojcicu. Rumenih obraza i sjajnih ociju, ne razlikuje se od svojih vrsnjaka i uziva u djetinjstvu. Neka je. Da bar nikada ne prodje kroz ono sto sam ja.
Sljedece sedmice bih trebala krenuti u skolu, i ne, nisam uzbudjena. Toliko sam ih promijenila da mi je sasvim svejedno.
- "Karmen, gotova je vecera"- Dzejn je provirila kroz vrata.
- "Dolazim, hvala"
Iako se Dzejn cini obecavajucom i blagom, ja sam i dalje suzdrzana. Nisam jednom preveslana na foru da se ljudi cine milim i dobrim, a onda pokazu svoje lice kad se najmanje nadas. Pusticu vrijeme da ucini svoje.
Usla sam u trpezariju. I kuhinju takodje. Jer tu se i kuva i objeduje. Zapravo, u mojoj sobi ima dodatan krevet i kutak za Holi.
Rekla sam vec, Tom i Dzejn ne stoje bas najbolje sa finansijama. Vjerovatno zato i primaju djecu iz doma, jer sa njima dobijaju i dodatni izvor zarade od drzave.
Tamo su svi vec bili na okupu, osim Toma. Prostorijom se sirio miris zaprske. Opet imamo corbu- zakljucila sam.
- "Holi, malo tamo"- Blago sam je odgurnula ne bih li je natjerala da se pomjeri na drugi kraj klupe.
- " Eeej Kami ja sam sama isjekla luk za corbu, i uopste me nije ugrizao za oci"- Hvalila mi se
- " Isjekla si ga i previse jer smrdi po cijeloj kuci"- Salila sam se sa njom.
- " Holi je vrlo vrijedna"- Ubacila je Dzejn stavljajuci lonac na sto.
Skidala je zastitne rukavice i utom je stigao i Tom.
- " Evo i mene"- Usao je Tom
- " Super, mozemo poceti"- Zadovoljno je rekla Dzejn.
Za vrijeme vecere pricali su o automobilu koji je pokvaren i opominjali Holi da se ne igra hranom. Ja sam bila odsutna mislima i jedva sam cekala da se nadjem u svojoj sobi. Nakon jela sam ponudila svoju pomoc Dzejn ali odbila je, na svu srecu. Uzela sam punjac za telefon i otisla u sobu.
Haloy, prvi nastavak je tu. Ima 500+ rijeci i moram priznati dugo mi je trebalo da razradim pricu. Dva skolska casa otprilike. Nastavaka sto se tice mislila sam ih pisat jednom sedmicno ili tako nesto, ali ako prica izazove interesovanje ( u sta sumnjam), pisacu ih cesto i redovno. I na kraju pisanja sam skontala da mi se opis i radnja ne podudaraju, bas sam glupa :). Jebiga.
