Tihim korakom
prilazis stolici.
Penjes se
I uzimas omcu u ruke.
Dok je stavljas oko vrata
Razmisljas.
O svim proteklim godinama,
O svim secanjima.
O onima koje si volela
I o onima koji su tebe voleli.
Dok je zatezes,
niz lice ti se slivaju suze.
I ono cega se zadnje secas
je plac majke.
A posle toga,
crnilo.
Vecito crnilo,
Inspirisano smrcu.
YOU ARE READING
Broken Soul
PoetrySrećem namrštene, tužne, zle i nesrećne ljude. Često mi se pričini da su to sve samoubice kojima je neko platio da žive.
