Priča o devojci po imenu Hana

Stari/novi grad

Dok je Kiki pričala o nekoj komšinici sa kojom se posvađala, Hana je gledala kroz prozor automobila. Zaboravila je sve ovo. Zaboravila je kako izgleda Srbija. Poslednji put kada je videla sve ovo bila je dete, u suštini. Kako li je vreme tako brzo prošlo?

Automobil se zaustavio ispred bledo žute zgrade. Dok je Hana bila u Norveškoj, Kikin život se u potpunosti promenio. Preselila se, dobila posao u školi nedaleko od stana, verila se. A Hana je sve to propustila. Bila je tu za nju, ali preko skype-a. Nije bila tu ni da je zagrli ni da je uteši ni da se raduje sa njom. 

Kikin stan je bio na drugom spratu. Prostran i svetao. Hani se dopao.

- Na kraju hodnika se nalazi sobica koju smo sredili za tebe, da možeš ovih mesec dana da budeš kod nas. - reče Kiki uzbuđeno i krenu ka koferima.

- A ne, ne dolazi u obzir. Ne želim da vam smetam. Videla sam par hotela koji mi se sviđaju i planir.. - 

- Da reč nisam čula, ostaješ ovde i kraj. Ti meni da smetaš. - Kiki je pogleda nekako tužno. - Da ti znaš koliko si ti meni nedostajala. Svaki dan sve više i više. - 

- Znam, draga, znam, ali eto sad sam tu! - 

- Da, ali tih mesec dana će tako proleteti i onda ćeš ponovo otići. Zbog toga te molim, ostani ovde, nećeš mi smetati ni mrvicu! - reče Kiki i odvuče kofere u sobu. Znala je da je Hana neće odbiti.

Celo popodne provele su pričajući o svemu što se izdešavalo, o mami i tati, o fakultetima, o poslu, o momcima, o baš baš svemu! Sedele su na terasi, pijuckale kafu i smejale se bez prestanka.

- O gospode, kako bih njega zaboravila! Imao je one čudne brčiće, zar ne? -

- Da, to je taj. Oženio se pre par meseci i to Tatjanom, onom plavušom iz stare ulice. -

- Kako je svet mali, ko bi rekao! -

- Znam, baš neverovatno! - Kiki vidi da Hanu nešto kao da muči, kao da nešto želi da izgovori, ali se iz nekog razloga boji. - Vidim da nešto hoćeš da me pitaš. Progovori, ptičice. - 

- Da li će ti smetati da odem da prošetam? Volela bih da vidim šta se sve promenilo i da vidim koliko se sećam svega. Tvoju adresu imam u telefonu, tako da ako se i izgubim, vratiću se taksijem. - Kiki je potvrdno klimnula glavom i već za par minuta Hana je izašla napolje.

 Sunce je već skoro bilo zašlo. Nebo je bilo prepuno ružičastih nijansi.

Pokušala je da se seti nekih mesta na koje je izlazila dok je još živela ovde, ali tamo gde ih je ona zapamtila njih nije bilo. Grad se promenio. Ljudi su se promenili. Ona se promenila. Otišla je do reke. Tamo je nekada provodila dosta vremena. 

Mostovi su idalje bili tu i ta veličanstvena tvrđava sa druge strane reke. Za njih kao da je vreme stalo, odavno. Kao da se nimalo nisu promenili. Sela je na klupu i samo slušala reku. Ovde su nekada sedeli vikendima, pili i smejali se nekim glupim šalama. Gde su sada ti ljudi? Da li i oni osete koliko se grad promenio? Ili su se oni menjali zajedno sa gradom?

Već je polako počeo da duva vetar i odlučila je da je vreme da krene kući. Možda ovih mesec dana i neće biti tako zanimljivi, kako se nadala. Nije ni primetila da je za sobom na klupi ostavila torbicu.

- Gospođice! Zaboravili ste torbu! - začu glas iza sebe. Shvativši da nju doziva, okrenu se i potrča ka njemu.

- Hvala vam, zaista! Sva dokumenta su mi ovde! Ne znam kako da vam se odužim! - progovori Hana, tako brzo i nerazgovetno. Čovek se samo nasmejao. Gledala je njegove oči i imala je osećaj kao da ovo nije prvi put da ih vidi. Kao da ih zna odavno. Kao..

- Izvinite, da li se vi možda zovete Hana? Znao sam davno jednu devojku sa osmehom poput vašeg, ali.. Oprostite, nisam želeo da vas prepadnem. - Sav sluđen, okrenuo se i nije ni napravio korak, kada joj je jedno ime palo na pamet. To je morao biti on.

- Davide? - reče ona tiho, bojažljivo. On se okrenu ka njoj, nasmeši se od uva do uva i zagrli je toliko snažno, da je znala da nije pogrešila.

* * *

Dvadeset godina ranije..

- Baš me briga, idi u tu tvoju Norvešku i što se mene tiče, nikada više ne moraš da se vratiš! - 

- Gadiš mi se, da znaš! - 

- Kao da me dotiče to što ti kažeš! -

- Nadam se da je ovo poslednji put da se vidimo! - reče i sa očima prepunim suza, otrča kući.

Nije mislila to što je rekla i nadala se da je i kod njega tako. Nadala se da će se ipak pomiriti i da će sve biti u redu. Nadala se tome od dana kad je otišla i mislila je na njega svaki dan. Jedino čemu se nije nadala je da neće progovoriti narednih dvadeset godina, ali je ipak sudbina bila protiv njih.