Priča o devojci po imenu Hana

David

Kada ju je napokon pustio iz zagrljaja, učinilo joj se da je na sekund videla onog starog Davida u njegovim očima.

- Da nema tog tvog lepog osmeha, nikada te ne bih prepoznao. Koliko je prošlo? -
- Dvadeset godina. - izgovori ona tiho. Vreme kao da ju je poštedelo, idalje je onako lepa, pomisli on.
- Da li možda imaš vremena za jednu kafu ili nešto slično? Ne znam koliko te je Norveška promenila. - reče on kroz smeh. To je to, isti onaj smeh koji me je opčinio i prvi put.
Razmišljala je šta da mu odgovori. Deo nje još uvek nije bio spreman da razgovara sa njim. Još uvek je bio povređen. Ali opet, deo je toliko želeo da sazna kako mu je bilo svih ovih godina.
- Imam vremena, ali ne mnogo. Znaš, Kiki se udaje! - On je pogleda u čudu.
- Mala Kiki? Mislim nije više mala, očigledno, ali vau! Kako je vreme proleteo. Kao da sam je juče gledao kako te gađa svojim cipelicama zbog.. Zbog čega ono beše? -
- Zaboravih na to! Gađala me jer sam rekla mami da je napravila nered u stanu. Kako je tada bila ljuta! -
- Tačno se sećam njenog malog crvenog besnog lica jer posle nije mogla da nađe jednu od cipelica.

Veče je proteklo u nekom nostalgničnom tonu. Prisećali su se starih dana, prijatelja sa kojima su bili bliski, dogodovština. Provukla se kroz razgovor Norveška, ali neobavezno. Kao da su se oboje ustručavali da spomenu svoje sadašnje živote. Kao da su želeli da ostane na onome što je bilo, da se vrate u prošlost i zamrznu vreme.

Nakon popijene kafe, izašli su iz kafića i stajali tu još neko vreme.

- Pogledaj koliko je sati! Danas sam stigla, a već me nema celo veče. Kiki će me ubiti! - rekla je Hana kroz smeh.

- Razumljivo je, nije te toliko dugo videla. - Hana je samo klimnula glavom.

- Hteo sam da te pitam nešto. Da li ćeš doći na godišnjicu mature? Ne znam da li ti je stigla pozivnica i da li uopšte želiš da se vratiš tamo ponovo. - Bio je pomalo nesiguran i Hana je to primetila.

- Naravno da ću doći! Kad sam već tu, zašto i ne bih? Volela bih da ih vidim sve. -

- I očekivao sam taj odgovor. - Izgledalo je kao da se njegov govor tela i reči nisu slagali potpunosti. Bio je vrlo nesiguran.

- Videćemo se tamo sigurno! -

- A, da li.. Mislim.. Možemo se videti i ranije. Naravno, ako imaš vremena, um pored svadbe i svega. - Hana se samo nasmešila.

- Mogli bismo, zaista. Naći će se vremena, ne brini. Mislim da bih sada zaista trebala krenuti kući.

- Da, da, naravno! -

Usledila je razmena brojeva, jedan vrlo nespretan zagrljaj i onda su se razišli. Odlučila je da će ipak prošetati.

Setila se svega. Svih njihovih lepih momenata, njihovog upoznavanja, epizode sa metlom za Noć veštica, sedenja pored reke, svega.

Setila se koliko ga je zapravo volela i koliko to on nikada nije shvatio. Svih neprijatnih momenata.

Najviše od svega, sećala se svađe.

Znao je koliko puta se prijavljivala za različite stipendije i koliko puta je bivala odbijena zbog sitnica. Nepoznavanje dobro jezika, nedostaci različitih dokumenata, novac - sve je on to znao. Izgledalo je kao da je u potpunosti podržava.

Tačno se sećala i dana kada joj je stiglo pismo. Kako bi i zaboravila taj dan! Kao da je juče bilo!

Koliko se samo radovala! Zvala je sve koje poznaje i svi su se radovali. Njega je jedinog pozvala da prošetaju jer ona ima jako važnu vest da mu saopšti.

Seli su na klupu blizu njene zgrade. Jedva se suzdržala da ne počne da skače od sreće, samo da bi videla kako će on reagovati.

On je samo ćutao. Napravio je neku grimasu i ćutao. Ona ništa nije htela da kaže, čekala je da on nešto prvi progovori. Sedeli su par minuta u tišini dok na kraju on nije progovorio.

- I šta sad, odlaziš? Došla si da se pozdravimo? Mogli smo i preko telefona. - Ona ga je samo zbunjeno gledala.

- Došla si da mi natrljaš na nos kako si primljena i kako će tvoj život biti super, a vrlo dobro znaš da sam ja odbijen za tu stipendiju. Pa hvala ti, vrlo lepo od tebe. -

- Ali Davide, znaš da nisam takva. Htela sam da ti kažem uživo jer sam mislila da ćeš se radovati sa mnom. Nisam mislila da.. -

- Naravno da nisi mislila! Kao da ti ikad misliš na tuđa osećanja! Znala si koliko sam želeo da me prime! -

- Zar ne shvataš da to ne zavisi od mene! Nisam ja ta koja je odlučivala da li će neko dobiti stipendiju ili ne! Samo sam želela da ti kažem, jer si moj prijatelj i zato što.. - Želela je da mu kaže šta oseća, ali ju je on ponovo prekinuo.

- Da, zato što sam ti prijatelj. Ja svojim prijateljima ne natrljavam na nos da sam bolji od njih ili šta već. -

- Zar zaista misliš da želim ovo da ti natrljam na nos? Kako i možes to da pomisliš! Želela sam samo da podelim ovu lepu vest sa tobom. -

- Da, da, kako da ne. Prodaj tu priču nekome drugom. Ne nasedam na tvoje bajke. -

Proveli su još pola sata svađajući se i prebacujući jedno drugom za sve sitnice i sve gluposti koje su ikada izgovorili ili uradili. Na kraju je ona u suzama otrčala kući. Povredio ju je i to nezamislivo jako. Njegove reči su joj odzvanjale u glavi. Nije mogla ni da zamisli da bi on pomislio tako nešto, da bi on i mogao da pomisli tako nešto!

Nije došao da je isprati na aerodrom iako su skoro svi njeni prijatelji došli. Nije joj se javljao. Ništa. Ovo je prvi put da ga je videla posle svađe. Nije znala ni šta da pomisli. Kao da se promenio. Ne, kao da je zaboravio na sve što je bilo. Nije bila sigurna da li joj je to zasmetalo ili ne. Znala je samo da želi da vidi kako će se sve razvijati dalje.

Kada je došla kući, Kiki i njen dragi su već spavali. Samo se tiho uvukla u krevet i razmišljala o godišnjici mature. Ako je David bio ovakav, potpuno drugačiji od onoga kakvog ga je ona pamtila, kako li su se tek onda drugi promenili?

Vrlo brzo je zaspala razmišljajući o njenim starim prijateljima. Sanjala je Norvešku. Dok je bila tamo falila joj je porodica, prijatelji, njen grad. Ali sada, falio joj je njen stan, njen posao, prijatelji. Fantastična stvar je ta nostalgija.

Ujutru ju je iz sna probudio prodorni glas njene majke i tiho gunđanje njenog oca.