Priča o devojci po imenu Hana

Iznenađenje

- Hana, draga, šta ti jedeš u toj tvojoj Norveškoj? Osušila si se! -
- Hajde, ne preteruj. Samo je smršala malo, vidiš da dobro izgleda!
- Milovane, ćuti!

Celo jutro je bilo poprilično bučno. Iste one priče koje je ispričala Kiki morala je da ispriča mami i tati. Svi su smejali i bilo je kao nekada. Kao da Hana nikada nije ni otišla.

Mama je spremila sarmu po svom starom receptu i sve dijete ovog sveta ne bi sprečile Hanu da je pojede.

Tada, dok su sedeli za ručkom, vreme kao da je stalo. Hana ih posmatrala nekako tužno. Sada je sve kao nekada, ali uskoro će se vratiti u Norvešku i ko zna kada će ponovo tako sedeti na okupu. Samo je nabacila osmeh na lice i sakrila svu nostalgiju koja ju je toliko mučila.

Popodne je sa Kiki otišla da kupi nešto što će obući za godišnjicu mature. Izabrala je divnu haljinu, ali o tome posle.

Pri povratku, u kolima, odlučila je da kaže Kiki da je sinoć srela Davida.
- Njega? Koliko se ja sećam vas dvoje ste bili posvađani, zar ne? -
- Jesmo. -
- Pa zašto ste onda proveli celo veče zajedno? - Hana je ćutala.
- Ne, Hana, nije moguće. Zar ti se idalje dopada? Prošlo je dvadeset godina! - Hana je idalje samo ćutala.
- Ne mogu da verujem. -
- Ali zaista sam ga slučajno srela i pričali smo i sve je bilo kao nekada! -
- Hana, ako si ti zaboravila, ja se vrlo dobro sećam vaše poslednje svađe. Došla si kući uplakana! -
- Znam, ali.. -
- Nema 'ali', Hana, skloni se od njega. Ko te jednom povredi, povrediće te ponovo. - Hana je ućutala. Znala je da je Kiki u pravu, ali opet. Bio je to David. Njen David.

Odlučila je da ipak neće ići da se vidi sa njim pre godišnjice. Smisliće neke izgovore.

Možda on ipak nije onaj pravi.

* * *

Narednih nekoliko dana je proletelo. Pripremalo se venčanje, posećivala se rodbina, obilazio se grad. Hana nije imala slobodnog vremena i nije joj smetalo uopšte. Prijalo joj je. Osećala se ponovo kao dete.

U noći između četvrtka i petka nije mogla oka sklopiti. Sutra je bila proslava godišnjice. Kako je samo bila nervozna. Nije znala šta je sutra tamo čeka.

O, nije ni pretpostavila.

Ujutru, kad su joj zraci sunca pomilovali lice, imala je utisak da nije spavala ni sat, dva. Celo prepodne je bila rasejana. Nije mogla da dočeka.

Šta li je čeka tamo? Da li će je neko prepoznati? Pogledala je svoj odraz u ogledalu. Još uvek se nije u potpunosti spremila, još je bila čupava, ali videlo se da se promenila. Telo joj je bilo drugačije, kosa, lice. Osmeh i oči su pomalo odavale onu staru Hanu, ali ipak nedovoljno. Bila je to drugačija Hana.

I iskreno, ova joj se mnogo više dopadala.

Kada je najzad sve bilo na svom mestu, i haljina i šminka i frizura, shvatila je da već malo kasni. Zamolila je Kiki da je odveze do restorana, u kome su trebali da se nađu.

- Srećno i lepo se provedi! Pokaži mi ko je nova Hana. - reče Kiki kada su stigli pred restoran i jako je zagrli. Hana joj se samo nasmešila i izašla iz kola.

Restoran je bio relativno nov i nije ni čudo što ga Hana nije prepoznala. Po njenom sećanju, na tom mestu bila je stara kafana, u koju su ponekad zalazili. Uglavnom u momentima kada nisu imali mnogo novca, a želeli su da popiju. Samo se nasmejala, setivši se nekih izlazaka. Bilo je to drugačije vreme. Pogleda na sat i shvati da bi sada zaista trebala da uđe unutra.

Kada je ušla, shvatila je da je sam restoran delovao mnogo veći spolja nego što je bio iznutra. Unutra ih je bilo oko četrdeset, ali činilo se kao da ih je mnogo više. Na prvu loptu, nije prepoznala nijedno lice. Čak nije ni Davida videla u gužvi. Primetila je i da su skoro svi došli sa svojim supružnicima. Pa dobro, oduvek sam morala da se ističem.

U uglu prostorije je primetila jednu nešto stariju ženu u odnosu na ostale u prostoriji. Bože, ona se nije promenila ni malo. Prišla joj je i pružila ruku.

- Dobro veče! Ne znam da li me se možda sećate, ipak je prošlo dvad.. -
- I u mnogo većoj gomili ljudi od ove bih te prepoznala, draga moja Hana! - Žena ju je snažno zagrlila.
- Kako ste, razredna? -
- A kako bih i bila, onako profesorski. Ovde se veselim sa vama, a školi me čekaju još veći mangupi nego što ste vi bili. - Njene oči se nimalo nisu promenile, idalje su se u njima preplitale ta njena strogoća i toplina. Bila joj je jedan od dražih profesora.

Nije shvatila da su je ljudi dok je razgovarala sa razrednom itekako primetili. I kao što Hana nije mogla nikoga od njih da prepozna, niko ni nju nije mogao da prepozna. Bila je misterija, dok je jedna osoba nije prepoznala.

- Ma ne može biti! Da li je to moja mala Norvežanka? - vrištala je jedna žena, dok joj je prilazila. Hana ju je zbunjeno gledala.
- Znala sam da me nećeš prepoznati, znala sam! Ako ti kažem da sam postala novinarka, kao što sam oduvek želela, da li bi se onda setila ko sam? - Nije trebalo to dvaput da joj ponovi, tačno je znala ko je. Odmah ju je snažno zagrlila, a Una se samo nasmejala.
- Ne bih te nikada prepoznala, Una! - reče Hana kroz osmeh.
- I razumljivo je, malo sam se promenila, ali ova luda glava ostaje ista! -

Ponovo nostalgija. Una joj je oduvek bila jedna od najboljih drugarica. Fizički je izgledala malo drugačije, ali je to bila ista ona luckasta Una koju je toliko volela.

Ljudi su čuli kada je Una spomenula Norvešku i polako su počeli da shvataju ko je ta misteriozna devojka. Obradovalo ju je kada je videla Freni, takođe jednu od njenih dugogodišnjih najboljih drugarica. Sada je skoro cela ekipa bila na okupu. Falili su još samo Monika i David. Doduše, Monika je išla u drugo odeljenje. Ali David? Gde li je on?

Svega nekoliko minuta kasnije je videla Davida kako ulazi u restoran. Verovatno niko to nije primetio, ali joj se lice ozarilo kada ga je videla. Vrlo brzo joj je taj osmeh spao sa lica.

Iza Davida je u prostoriju ušla žena, vrlo lepa i zgodna brineta, u zanosnoj crvenoj haljini, i uhvatila ga pod ruku. Nije mi rek..

- Ja ne mogu verovati svojim očima! Hana, da li si to stvarno ti? - reče zgodna brineta i požuri ka njoj. Dok ju je grlila, osetila je jak miris parfema, ne baš vrlo prijatnog. Ko li je ova žena?

Kada se devojka odmakla, videla je Hanin zbunjeni pogled.

- I pretpostavila sam da me nećeš prepoznati. Ipak je prošlo toliko vremena. - ona uzdahnu i osmehnu se tako da su joj se videli svi blještavo beli zubi.
- Pa Monika je, ludice! - reče skičećim glasom.

U Hani kao da se nešto slomilo.

Preko Monikinog ramena je pogledala u Davida, koji je delovao još zbunjeniji nego ono veče i samo je spustio glavu.