Priča o devojci po imenu Hana

Na terasi

- Monika! Ne bih te nikad prepoznala! - izgovori Hana, nadajući se da se u njenom glasu neće osetiti da joj se srce upravo slomilo. I to zbog iste osobe.

Monika joj je pričala o nekim glupostima, u svakoj rečenici spominjući Davida. Oslovljavala ga je sa 'moj dragi', 'moj mužić', 'ljubav mog života'. Hana se samo smeškala, ali ustvari je uporno gledala ka Davidu, očekujući nekakvu reakciju. Bilo kakvu!

On je samo okretao glavu i smejao se sa nekim starim prijateljima. Ništa joj nije bilo jasno. Znao je koliko su se ona i Monika družile. Mogao joj je barem reći, a ne flertovati sa njom i pustiti je da se nada.

Doduše, tu je i Monika koja je govorila da nikada ne bi ni mogla da pomisli da bude sa Davidom, a kamoli da to zapravo i uradi.

Mada, prošlo je dvadeset godina. Očigledno je da su se svi promenili. Ona kao da je prespavala ovih dvadeset godina.

Treba mi piće. Odmah.

Nije mogla da izdrži više unutra. Odjednom joj je postalo tako zagušljivo, gušilo ju je. A i bojala se šta će još saznati.

Odvojila se na trenutak i otišla do šanka. Bez razmišljanja uzela je crno vino i sa čašom izašla na napolje. Restoran je imao terasu sa zadnje strane, sa nekoliko garnitura za sedenje.

Izjurila je, ne obazirući se da li je neko tamo i naslonila se na ogradu. Veče je bilo mirno. Mesec se već video na nebu. Zažmurila je i pokušala da se skoncetriše na naizmenično disanje i pijuckanje vina.

- Nemoj samo da skočiš sa terase, molim te, dosta mi je iznenađenja za jedno veče. - čuo se glas iza nje. Prepala se i umalo ispustila čašu iz ruku. Okrenula se i videla mušku siluetu u uglu terase. Pokušala je da ga prepozna, ali nije uspela, sve dok se nije sasvim primakao i ponovo progovorio.

- Zar me ni ti ne prepoznaješ? Mora da su godine odradile svoje. A i odela čine čuda, da znaš! - Verovatno ga ni tada ne bi prepoznala, ali ju je on preduhitrio i zavrnuo rukave, otkrivajući svoje istetovirane ruke.

- Bas! Čoveče! Ne bih te prepoznala! - Krenula je ka njemu, ali ju je on sprečio.
- Prvo skloni tu čašu crnog vina daleko od moje bele košulje, a onda možeš da me grliš do prekosutra! - Nasmejala se, spustila čašu i bacila mu se u zagrljaj. Barem nešto lepo, posle onog fijaska.

- Niko me nije zvao Bas godinama. Sada me svi zovu samo Sebastijan, bez nadimaka. -
- Baš tužno, Bas je nekako išlo uz tebe. -
- Možda pre dok sam svirao gitaru, ali sada malo slabije. -
- Neverovatno mi je da su me manje više svi prepoznali, ali ja skoro nikog. Čak ni tebe! - On se samo nasmejao.
- Ako ti je lakše, i meni je isto tako. Ti si jedina koju sam prepoznao večeras. Osećam se kao uljez celo veče. - Hana ga pomalo zbunjeno pogleda. Srećom, razumeo je tačno onaj deo koji joj nije bio jasan.
- Nisi jedina koja se vratila ovamo posle ko zna koliko vremena. Ostao sam ovde, ali ne zadugo. Upisao sam studije, programiranje kao što sam i želeo, završio ih i zaposlio se u stranoj firmi i oni me stalno šalju u njihove nove filijale. Samo 'šetam' od države do države. Nikako da se smestim negde. Koliko je zanimljivo, toliko sam i umoran od svega toga. Ali nadam se boljem! A kod tebe, draga moja? -

Hana mu je ispričala sve, i za fakultet i za posao i za Norvešku. Složili su se da ljubav ne cveta ni kod jednog ni kod drugog. A onda, kao da su se u trenutku oboje setili nečega.

- Čekaj, zar se tebi beše nije sviđao David? -
- Upravo sam htela da te pitam isto pitanje, ali za Moniku! -
- Zbog toga si na terasi! - proderali su se u isto vreme i počeli da se smeju. Smeh nije trajao dugo jer ih je oboje pogodilo ono što su videli. Samo su ćutali i gledali se. Nisu im bile potrebne reči da bi se razumeli.

Sebastijan je oduvek bio nekako drugačiji i Hana ga je zbog toga i obožavala. Ona je bila među njegovim malobrojnim prijateljicama i on ju je takođe obožavao.

Bio je onako tipični loš momak. Vozio je motor, ima istetovirane ruke i uvek je delovao nekako loše. Upravo je taj njegov izgled, na neki način, sakrio njegovu izuzetnu inteligenciju i ljudi nisu toliko obraćali pažnju na njega. Ali Hana jeste. Brzo je shvatila da je jedna od retkih osoba koja je bila zaljubljenik u nauku kao ona.

Na njega je u potpunosti i zaboravila i sad joj je bilo pomalo krivo. Uvek je spominjala samo njenu ekipu, a njega je zapostavila.

- Stvarno nisi znala za njih? - Odmahivala je glavom.
- Što je najgore, srela sam Davida kada sam stigla ovde. Flertovao je sa mnom i pitao me kada ćemo se ponovo videti, a nju ni spomenuo nije! - reče ona i spusti glavu.
- Zar se tebi on još uvek sviđa? -
- Daj, nemoj biti kao Kiki! - Sebastijan se samo nasmejao.
- Nemoj se smejati, zar se tebi ne sviđa Monika idalje? - On samo uzdahnu.
- Iskreno, nisam siguran. Pomišljao sam na nju s vremena na vreme i pitao sam se šta bi se desilo ako bismo se oboje ovde pojavili i idalje bili sami. Kao da mi je to dalo neku lažnu nadu. Ali sada, nekako, baš me briga. Odrasli smo se, putevi su nam se razišli i to je to. -
- Kada si ti postao tako mudar? - rekla je Hana kroz smeh. On je odgovorio nekom grimasom i osmehom na kraju.
- Mislim da se pronalazim u većini toga što si rekao. - reče ona najzad. - Međutim, ja kao da se nadam još uvek. -
- Proći će to, ne brini se. - reče on i snažno je zagrli.
- Molim te mi reci da i ti nemaš nekih neprijatnih iznenađenja poput ovog večeras. Ja zaista nemam! -
- Veruj mi, nemam. Zar ja? Pa bio sam najdosadnija osoba u razredu! Kako bi i mogla da očekuješ ovakva iznenađenja od mene? - Samo su se smejali. Kao da je njen Bas prerastao u unapređenu verziju Sebastijana i nekako joj je bilo drago.

Nisu još dugo ostali napolju. Nasmejali su se još ponekoj fori i odlučiše da uđu unutra. Hana mu je obećala da će se ponovo videti i za razliku od obećanja koje je dala Davidu, ovo je nameravala i da ispuni.

Po povratku unutra, primetila je da su neki ljudi već otišli. David i Monika su idalje sedeli za njihovim stolom. David je nju i Sebastijana ispratio pogledom i ništa više. Hana se pravila da ga ni ne primećuje. Unutra ju je tištilo, ali je to potiskivala. I tako do kraja večeri.

Dok se spremala da krene, videla je da ima nekoliko poruka na telefonu. Sve su bile od Davida.

- Izvini što ti nisam rekao, mislio sam da znaš.
- Možemo li da porazgovaramo?
- Hana, molim te
- Samo želim da ti objasnim nešto
- Molim te

Ugasila je telefon i izašla iz restorana. Volela bi objašnjenje, ali ne večeras. Za večeras joj je dosta.

Kiki ju je čekala u automobilu i Hana je znala da joj zbog svega što se izdešavalo, Kiki neće dati mira noćas. A kako i da joj ne ispriča?