Nikotin.

dan drugi

još deset koraka.
trudim se da ne izgledam kao da me je briga. trudim se da ne izgledam kao da znam ko si. trudim se da ne izgledam kao da si bio u mojim snovima prošle noći. trudim se da ne izgledam kao da te i dalje volim svakim atomom svog bića.
još devet koraka.
pokušavam da skrenem pogled sa tebe, ali ti si i dalje neka tačka gravitacije oko koje se moj svet okreće kao da je ringišpil.
još osam koraka.
osećam kako mi obrazi poprimaju sve tamniju nijansu crvene i lagano povlačim još jedan dim pre nego što bacim pikavac na zemlju i zgazim ga vrhom čizme.
još sedam koraka.
koračaš kao da si bog na zemlji, no tvoj pogled je usmeren na nju i smeješ se tako da zaboravim i svoje vlastito ime i ne osećam noge, a bol u prsima me reže kao oštrica.
još šest koraka.
ali boli. prokleto boli raditi ovo svakog dana, prokleto boli pisati o tebi, prokleto boli ova tišina.
još pet koraka.
pokušavam da progovorim sa nekim ko je tu, da skrenem pogled sa tebe, ali moj glas je šapat i drhti, osećam jezu po čitavom telu i trnce niz kičmu.
još četiri koraka.
grizem donju usnu od nervoze i pokušavam popraviti kosu, ali znam da nema svrhe jer se nećeš ni okrenuti. i ja sam vazduh za tebe, ali ne na način na koji si ti za mene.
još tri koraka.
želela bih da sam čestica prašinee ili da sam nevidljiva. obuzima me strah. sada već mogu da sagledam oštre konture tvog lica, tvoju kosu kako pada do tvoje čvrste čeljusti. sada me već tvoj oštri pogled može ozlediti u bilo kom deliću sekunde i ja žudim za time.
još dva koraka.
moje srce mahnito ubrzava svoje otkucaje, osećam da ne mogu disati, ruke mi se tresu.
korak.
duboko uzdišem pre nego što pogledam na gore i susretnem tvoj tamni pogled. podrugljivi smešak ti nakratko zaigra na usnama kad opaziš nered koji je tvoja oluja ostavila za sobom pre nego klimneš glavom i nestaneš.
gorim u sebi zbog tebe, ali ti obećavam da nikada za to nećeš saznati.