Nikotin.

dan peti

promatrala sam lica svih tih ljudi koji su p o s t o j a l i oko mene u tom trenutku. toliko različitih lica, toliko različitih priča. a opet, ja sam razmišljala samo o tebi.
predamnom je bila šolja vrele tople čokolade, ali sam je ja potpuno ignorisala. ukus tvojih usnica bio je verovatno bolji od ukusa bilo koje čokolade. uzdahnula sam. nikada ih neću ponovo okusiti.
- još nešto? - ljubazno je upitao konobar, dečko tamne kovrdžave kose i ugljenih očiju te kože boje mermera. uputio mi je smešak kad su nam se pogledi susreli, a zatim ugrizao punu donju usnicu i oborio pogled na moju toplu čokoladu.
i pomislila sam, zašto ne?
- sedi sa mnom.
bio je lep. onako, zaista lep. njegova vilica bila je oštra, a pokreti spontani i elegantni. ipak, nije bio umetnost kao ti. niko nije bio umetnost kao ti.
uzeo je jednu od salveta koje su bile na stolu i hemijsku koja mu je bila prikačena za džep na radnoj majici te nažvrljao svoje ime i broj telefona na njoj. ispod toga je dodao xx i gurnuo je preko stola ispred mene. kada je nisam uzela, nasmešio se i gurnuo je još malo.
- znaš, život je previše kratak da bi pila toplu čokoladu i umirala u tišini zbog dečka kojeg nije briga - rekao je i iz džepa pantalona izvukao crnu pljosku.
na trenutak sam se zapitala hoću li stvarno to da uradim?
a onda je vatreni ukus alkohola zapalio moja nepca i tada sam shvatila da tvoje usne nikada nisu bile topla čokolada.
tvoje usne su uvek bile alkohol.