Save Me

Peti deo

Naravno, mama i tata nisu bili kuci kada sam stigla.
Uopste se nisam iznenadila, jer nikada nisu tu. Ali nema veze, to je jos bolje jer onda mogu na miru da uradim domaci i da se spremim za sastanak i onda nece biti prevelike drame.

Necu nesto preterano da se spremam da ne bi decko pomislio svasta, samo cu da pokusam da izgledam sto normalnije, ako je to moguce.
A to znaci da cu obuci farmerke, duks, obucu starke i onda cu da stavim samo maskaru, eyeliner i sjaj. Ne znam ni zasto toliko razmisljam o tome kako cu da izgledam kada sam se juce gotovo ubila i bila u najgorem mogucem stanju u kojem je decko mogao da me vidi.
Ali ipak, danas ne pokusavam da se ubijem pa bi bilo lepo da izgledam bolje.

*18:00h*

Konacno sam spremna.
Ovoliko mi je vremena trebalo zbog jebenog eyeliner-a. Najmanje 50 puta sam ga stavljala i brisala, ali sada izgleda normalno (bar se nadam). Ne smem vise da se gledam u ogledalo jer cu opet sigurno naci neku gresku i onda necu moci da se smirim, jer sam prokleti perfekcionista.

Mislim da cu morati uskoro da krenem, ako ne zelim da zakasnim. Mrzim da kasnim, ali nekako mi se uvek desi da zakasnim ili zato sto previse razmisljam ili zato sto nesto popravljam po pedeset puta kao ovaj eyeliner. Da, primecuje se koliko sam besna zbog toga.

Oh, ne! Opet samo razmisljam i ne obracam paznju na vreme. Uskoro ce zalazak i onda necu stici na vreme. To znaci da moram da uzmem taksi. A mrzim da trosim novac na gluposti kao sto je voznja taksijem, ali sada je to neophodno.

*18:15h*

Konacno sam ispred zgrade. Nadam se da me Alex nece ispaliti jer izgleda kao prilicno dobar decko, a takodje se nadam da cemo postati dobri prijatelji (za pocetak :'D ).

Nakon duge i dosadne voznje liftom konacno sam stigla do poslednjeg sprata i polako otvorila vrata na krovu.
Prvo sta sam videla bio je on kako sedi na ivici krova. Naravno, opet je bio skroz u crnom. Crna kozna jakna, crne starke, crne pantalone i crna majica. Verujem da je on jedna od onih osoba koja nema nista u boji u ormanu.

"Hej, Hope!" Nasmeseno mi se javio i mahnuo. Predivan osmeh. Predivan.
"Hej, Alex! Sta ima?" Uzvratila sam mu osmeh i krenula ka njemu.
Kako sam sela pored njega tako me je on poljubio u obraz.
Okej, to je bilo cudno, ali nije kao da se bunim.
"Evo nista, malo te cekam." Jos vise se nasmejao.
"Jaoj, izvini sto si me cekao, kao da sam rodjena da kasnim."
"Okej je, ne brini. Ionako ja trvdim da je vreme iluzija." Nasalio se malo da bi me oraspolozio zbog kasnjenja.
"I ja to tvrdim, ali kada ne idem u skolu." Na to smo oboje poceli da se smejemo.

Tada smo se malo uozbiljili i gledali zalazak i onda me je odjednom pitao:
"Kako si? Ne zelis vise da umres, je l' da?" Upitao me je ozbiljno.
"Naravno da ne. Izgleda da bih bas gadno pogresila da sam skocila juce." Nasalila sam se malo ali je on jos uvek bio ozbiljan.

"Zelim da ti pokazem nesto." Odjednom rece.