Save Me

Drugi deo

'Ne brini, sve ce biti u redu.' Cula sam ga kako pokusava da me utesi.
'Ne, nista nece biti u redu. Ceo moj zivot je unisten, zato i zelim da umrem!' Malo sam povisila ton jer nisam navikla da me ljudi tese dok placem i kukam zbog svog zivota. Ali bez obzira sto sam povisila ton zagrlio me je jos vise. Kao da je mogao ponovo da sastavi moje polomljene delove u celinu samo zagrljajem. Tako zagrljeni smo sedeli na podu neko vreme dok se nisam smirila.
'Kako se zoves?' Odjednom me upita.
'Hope.' Kratko sam odgovorila, a on me je iznenadjeno pogledao.
'Cekaj, zoves se Hope sto znaci nada i pokusavas da se ubijes? Koja ironija covece.' I tu se osmehnuo. O tome nikada nisam razmisljala. Stvarno jeste ironicno i pomalo smesno. Uspeo je da mi izmami osmeh.
'Eto vidis, mnogo si lepsa kada se smejes. Imas predivan osmeh.' O Boze, pocrvenela sam 100%. Moram da promenim temu odmah.
'Kako se ti zoves?' Upitala sam tog decka crne kose, zelenih ociju i savrsenih zuba koji je takodje i prelepo mirisao. Jebote, moram da prestanem sa ovim i da se malo odmaknem jer je preblizu.
'Ja sam Alex i znam da se sigurno pitas sta ja trazim na ovom krovu pa cu ti odgovoriti na to pitanje. Ovde dolazim kada zelim da se opustim i razmisljam. Kada zelim da pobegnem od ljudi. Kada zelim da se divim prelepim zalascima sunca i da pravim obilke od zvezda dok lezim na ovom krovu. Jednostavno ovde volim da budem sam i da skinem svoju masku koju nosim pred ljudima. I verovatno sada mislis da sam neki smarac koji mnogo prica i fantazira, ali to sam ja.' Spustio je glavu ka zemlji i verovatno je ocekivao da pobegnem od njega jer je sebe smatrao dosadnim.
'Ne, nisi smarac. To je bas zanimljivo. Volela bih to nekada da radim. Nikada nisam jos lezala na krovu i gledala u zvezde. Zvuci interesantno.' Osmehnuo mi se, pa je zatim ustao i pruzio mi ruku da i ja ustanem. Vec je pao mrak i mi smo jos malo pricali, a onda smo se dogovorili da se nadjemo na tom krovu sutradan u isto vreme.