Save Me

Prvi deo

Zalazak sunca. Predivan zalazak sunca. On oznacava kraj ovog dana i kao da predvidja kraj jednog zivota. Tu sam i ja,u beloj leprsavoj haljini na ivici krova najvise zgrade u gradu, stojim i posmatram najvelicanstveniji zalazak sunca koji sam ikada videla, ali verovatno i poslednji.
Zelim da nestanem. Da me nema vise. Da me svi zaborave. Da prestane da me boli. Ne zelim da se secam svog zivota. Ne zelim da se secam ljudi koji su me stalno povredjivali. Ne zelim da se secam ljudi zbog kojih sam ostecena i zbog kojih ne znam da osecam nista sem mrznje prema svima pa cak i sebi.

Dugo vec stojim ovde i razmisljam da li je ovo pametna odluka. Ne smem da se predomislim kada skocim. Moram to da uradim zbog sebe, jer me onda nece vise povredjivati. Odlucila sam, skocicu. Brojacu do tri. Jedan, dva,tt..
'Ne skacii!' Cula sam nekoga kako vice i u trenurku sam prestala da brojim i okrenula sam se da vidim ko se usudjuje da me prekine bas sada kada sam skupila dovoljno hrabrosti da umrem.
'Ko si ti?' Upitala sam nepoznatog decka koji me je, naglasavam, PREKINUO.
'Prvo ti meni reci zasto pokusavas da se ubijes.' Oh, koji smarac.
'Zasto bih tebi pricala? To se tebe ne tice.'
'Ali tice me se, ja sam te zaustavio. Da si htela stvarno da skocis skocila bi i kada si cula moj glas' I naravno, pogodio je. Zasto bih se inace predomisljala? Nisam zelela da umrem, ali to sam videla kao jedino resenje za kraj mojih patnji.
'Da, u pravu si.' Priznala sam mu i nisam nista vise rekla, samo sam pala na kolena i pocela da placem. Odmah je dotrcao do mene i zagrlio me cvrstoo. Oh, Boze, kako mi je bilo predivno u tom zagrljaju. Znam da je taj zagrljaj bio samo iz sazaljenja, ali bio je mnogo bolji od onih 1000 laznih koje sam dobijala od svojih 'prijateljica' koje su me 'volele'.