Nepozvani čuvar

1.

Privukla je kragnu svog crnog, iznošenog kaputa, dok se na trenutak zadržala na vrhu stepeništa, posmatrajući kako pobeseneli vetar raznosi đubre po trotoaru. Oluja se spremala i to je bilo jedino vreme kada je Lara osećala dozu spokoja.

Prigrlila je pozamašnu kovertu, dok je oprezno gledala levo - desno, ispitajući svoju okolinu, kao da je već očekivala neku vrstu opasnosti. Ulice su bile puste, osim pokoje mačke lutalice. Žurnim korakom sišla je niz stepenike i štiklama od čizama zalupala po ispucalom pločniku.

Krenula je niz ulicu, osvrčući se okolo svakih par minuta, paraonična kao i svaki put kada bi bila primorana da izađe napolje. Bila je besna na samu sebe. Da nije zaboravila da pozove kurirsku službu juče, sada ne bi morala da se izlaže bespotrebnoj opasnosti. Ipak, imala je rok da pošalje svoj najnoviji strip i to do sutra, a danas je bila nedelja, što je značilo da skoro ništa nije radilo. To je bio jedini razlog zbog kojeg je uspela da nagovori sebe da izađe iz stana.

Ipak nije smela da izgubi ovaj posao, isti koji joj je omogućavao poprilično lagodan život, a da nije morala da svakodnevno izlazi iz svog malenog dvosobnog stana i rizikuje da bude pronađena.

Bila je talentovani crtač stripova, sama je crtala i pisala svoje, zahvaljujući čemu su njeni stripovi postali nešto poput urbane legende na ulicama San Franciska.

Uvek  je ostajala anonimna, ali je i dalje pokazivala prkos ka svojoj prošlosti, dok je neustrašivo pisala o detektivki Lindi Quinn i njenoj borbi protiv korumpiranih bogataša na vlasti.

Jedini strah koji je sama Lara imala, bio je taj da će je monstrumi iz prošlosti pronaći i da će konačno uspeti da završe ono što su pokušali pre deset godina - da je ubiju.

Konačno je stigla na svoje odredište, do malenog kafića, udaljenog dva bloka od njenog stana. Tih par puta mesečno kada bi bila primorana da izađe u javnost, uvek bi svratila ovde, poručujući svoj omiljeni čaj od narandže i kutiju najiskusnijih krofni koje je ikada probala.

Brzo je ubacila kovertu u javno sanduče koje se nalazilo odmah ispred kafea, a onda zakoračila unutra po porudžbinu koja ju je već spremno čekala.

- Jedan super veliki čaj od narandže s tračkom vanile i jedna nedvoljno velika kutija glaziranih krofni za gospođicu Laru - našalio se Wesley, nešto najbliže ljudskoj interakciji što je Lara imala s vremena na vreme.

Wes je bio jedini koji je uspeo da sazna njeno ime i to samo zato što nije hteo da joj da porudžbinu dok mu nije rekla kako se zove.

Lara je znala da mu se ona sviđa, ali ona nije želela ni prijatelja, a kamoli nešto više. Znala je da je jedini način da preživi bio taj da uvek bude sasvim sama. Uz to, nije bila sigurna da bi mogla da bude u bilo kakvoj vezi. Ježila se od bilo kakvog fizičkog kontakta.

- Hvala - uručila mu je tačan iznos računa, jer nije volela da gubi vreme i čeka na kusur - Šta je ovo? - upitala je kada je ugledala belu kovertu na vrhu kutije.

- Nemam pojma. Neki čudni gospodin je danas ušetao ovde i rekao mi da ti uručim to. Kada sam ga pitao odakle on zna da ćeš doći ovde, samo je dodao da bi mi bolje bilo da dostavim pismo inače ću se pokajati. Okrenuo se i otišao - objasnio je Wesley, pomalo uplašeno.

- Gospodin? - panika je bila evidentna u Larinom glasu - Visok, zalizana crna kosa, jedno crno oko, jedno plavo? - srce je toliko jako lupalo, da je mislila da će joj iskočiti iz grudnog koša.

- Ne - zamišljeno je odgovorio barista, pokušavajući da se priseti detalja u vezi čovekovog izgleda - Bio je srednjeg rasta, stariji, ali očigledno u dobroj kondiciji, jer je bio prilično nabildovan, nosio je naočare za sunce, ali je definitivno imao sedu kosu - završio je - Ou i jako smešne brkove - dodao je kroz smeh.

- Dex - prošaputala je Lara za sebe, dok ju je oblio osećaj ogromnog olakšanja - Hvala ti - promrmljala je i izletela napolje.

Užurbanim korakom zašla je u prazan sokak i frantičnim, drhtavim rukama, rascepila kovertu, vadeći obično parče belog papira. Bio je prazan sa obe strane, ali je ona znala o čemu je reč. Izvukla je upaljač iz zadnjeg džepa i prislonila plamen blizu papira.

Polako, ali sigurno reči, ispisane kosim i sitnim rukopisom, počele su da se pojavljuju.

Pronašli su te. Beži. - pisalo je.

Toga se i bojala. Ostavila je kutiju sa hranom, kao i kartonsku šolju sa čajem na zemlji i potrčala najbrže što je mogla, pravo ka svom stanu. Pluća su joj gorela od trčanja, ali nije bila umorna. Bila je u kondiciji, morala je da bude, život joj je zavisio od toga.

Upala je u zgradu, brzo otključavajući vrata. Namerno je uzela stan u prizemlju, baš ako bude morala da ode u žurbi.

Požurila je ka spavaćoj sobi, vadeći već spakovanu torbu iz ormara. Pomerila je noćni stočić i strgla kovertu koja je bila zalepljena na poleđini.

Iza radijatora izvukla je mali USB drajv koji je stavila na lančić, a zatim okačila oko vrata i sakrila ispod dukserice.

Zatim se zaputila ka kuhinji, trpajući gomilu nekvarljivih namirnica u manji ranac koji je uvek spremno stajao pored frižidera.

Na kuhinjskom pultu ostavila je ključeve, kao i stanarinu za ovaj mesec, zatim je još jednom bacila pogled na prostor koji je zadnjih šest godina zvala svojim domom, a onda bez trunke žalosti, ali puna straha zaputila se napolje, trčeći u nepoznatom pravcu, želeći da pobegne što dalje odavde, da sačuva svoj život.

*

Noć je uveliko pala nad gradom kada je uspela da izađe na autoput. Izbegavala je da koristi gradski transport, išla je po najprometnijim ulicama, uvek u gužvi, skrivajući se na otvorenom.

Znala je da joj stopiranje nije bila najbolja ideja, kao ni to da bude sama na pustoj cesti, ali je to bila sigurnija opcija nego da je ukrala auto. Ovako su imali manje šanse da je pronađu, posebno kada je bila sigurna da je niko nije pratio.

Lara je pretpostavljala da su samo uspeli da saznaju grad u kojem je bila, ne i tačnu adresu, ali ako je Dexter uspeo da je pronađe i upozori, to je značilo da ni oni nisu daleko.

Već je bila iscrpljena od silnog hodanja, a nije smela ni da pomišlja koliko će morati da čeka dok neko ne naiđe, a kamoli odluči da je pokupi.

Nije se bojala da će ući u auto nekog silovatelja, znala je ona da vodi računa o sebi, ali je isto tako bila jako realna, znala je da neće moći da se odbrani od ljudi koji su želeli njenu glavu na tanjiru i to nije bilo figurativno rečeno.

Nije znala koliko je sati prošlo, koliko je kilometara prepešačila niz cestu, kada je konačno začula brundanje motora, a kada se osvrnula ugledala par farova kako joj se, iz daljine, približavaju. Nije bila sigurna da li joj je srce tako jako lupala od uzbuđenja ili straha, ali joj je nešto govorilo da još uvek nisu ni otkrili da je opet uspela da im umakne.

Naravno, zaustavila se i ispružila prst kako bi stopirala, dok se molila u sebi da se vozač smiluje i stane. Bila je umorna i gladna, jer nije želela da još uvek počne da troši hranu koju je ponela, baš kao što je znala da je morala da štedi novac koji je imala kod sebe.

Na njenu sreću, auto se zaustavio kraj puta, a ona se, uz uzdah olakšanja, približila vozilu. Vozač je spustio prozor do pola, a ona je ugledala par smrknutih, zelenih očiju kako joj uzvraćaju pogled.

- Dokle? - čula je njegov dubok glas.

Iz nekog razloga, delovao joj je prilično ljutito, imala je utisak da nosi mnogo besa u sebi.

- Dokle god ti ideš - rekla je, a kada je čula otključavanje vrata, zahvalno ih je otvorila i ušla unutra.