,, Lepo je živeti, ali je još lepše biti živ. Ne zaboravi to... Znaš li šta bih sve dao da proživim još jedan jedini blagosloveni sat? Sve, ali to nije dovoljno, a mogu puno da dam", rekao mi je nekako potišteno.
Učinilo mi se da sam videla nagoveštaj suza u njegovim očima, ali sam onda shvatila da je to samo odsjaj njegove bele kože. Možda ga ipak ne razumem kao što sam mislila. Imamo različit pogled na sve. Smrt, život, večnost... Ni njega život nije mazio, ali je on barem imao kome se vratiti. Mene čeka jedino večnost. Ne zna on kako je to izgubiti sve.
Prišla je da me zagrli devojka do mene, da me na neki način uteši. Jedva sam joj se osmehula iole.
,,Izgubićeš ono za šta svi malo zavrednjuju, dušu. Kada ti duša pocrni nećeš više mariti ni za šta. Tvoj će prijatelji postati samo moguća hrana ili smrtni neprijatelji. Sve je zapisano. Svačiji sudbina. Na pergamentu koji se ne možeš uništiti sem ubiti. U krvi. Ostaće ti samo um da te o svemu tome obaveštava", nastavio je, ali nisam želela da ga slušam. Sreća pa je jedan dečko upao u prostoriju.
,, Ne slušaj ludog Dmirja, on voli tako... ", pokušao je da zvuči vedro i šaljivo, samo što mu nije pošlo za rukom to.
,, Iskreno da li te je briga za nju?", planuo je pokazavši na mene.
,, Naravno da je... ", nekako kruto mu je odgovorio.
,, Nije! Tako samo misliš! Da li išta osećaš u sebi. Ne, mrtav si. Ne možeš ni jednim nagonom da se vodiš. Mrtav si!", vikao je iz sveg glasa. Obe smo se uznemirile.
,, Ali ti osećaš bes?! ", samo ga je još više naljutio ovim.
,, Naravno, jer je bes u mojoj glavi. Ali strah ne osećam, ne osećam uznemirenost, stid, niti ljubav...", sve je rekao tako oholo kao da to nikada nije okusio, kao da mu se gadi.
Uznemirila sam se mnogo. Obojica su bila hladna, ali i odlučna. Ne znam da li je iko upravu sada. Jesam li ja upravu?
