Stajala sam u kupatilu nepomično ispred ogledala. Sva isprepadana, da se čovek uplaši kada me vidi. Izgleda da sam čekala da se neka prilika pojavi. Samo je izronio iz mraka. Uhvatio me je za gušu i stao iza mene. U ogledalu sam ga videla ali se nisam pomakla.
„Ako vrisneš ubiću te ", rekao mi je hladan i bezizražajan glas.
„Pa i silovatelji isto to kažu pa većina ubije na kraju", rugala sam mu se, želeći da ga isprovociram, jer sam ja besna kako je mene izdao život.
,, Ali ja sam pravedan, držim reč ", na to sam se nasmejala slatko. Igram se sa đavolom.
„ Izvini, ali sama sudbina nije pravedna. Ko si ti onda da to budeš?", prešla sam prag dozvoljenog. Jednom nogom sam u grobu.
„ I do pakla ću te juriti i stići. Tamo te smrt me može spasiti mene ", reče mi i shvatila sam da treba da kažem poslednje reči.
„Misliš?", zlobno sam se osmehnula.
