Kada sam te noći zaspala, umesto da utonem u miran san sa sve bajkovitim lepotama, mene je stavrnost stigla i tamo. Naišla sam na nikog drugog do Svetog Petra. Obratio mi se umilnim ali bezizražnim glasom. Ne postoji takav glas, to je bilo jedino što je meni odzvanjalo u glavi dok nekako nije uspeo da se probije.
„ ...Biraj koga želiš videti. Majku... Oca... Brata... Dedu... ", zastala sam u neverici i nedoumici. Svi oni su umrli, prošlo vreme, a meni niko nije ostao...
„Baku",jetko sam rekla, jer vidim da mu i nije baš do pričanja sa mnom. Čim je to čuo iznenadio se i zastao.
,, Ne može ", vrlo malo reči koristi u odgovorima, a to mi se sviđa. I nije loše biti mrtav.
„ Ako me pustiš samo na koji tren, možeš me ostaviti gde ti volja, neka ti je na pravdi i časti, ja se neću buniti. Za mene će tako jedino biti ispravno", odlučno sam stala pred njega, jer drugačije ne može.
,, Dobro", odgovorio je posle dužeg promišljanja, ali zato nije oklevao da me prebaci kod nje.
Našla sam se u njenom snu. Isti takav je trebalo i moj da bude. Nevin, potpuno odsustvo pameti.
Jedna krava samo što mi nije pojela šešir za koji nisam ni znala da ga imam na glavi, i to još od slame. Pa nije praktično, da se ja pitam to nikada ne bih uzela.
Baš tu je lepota snova. Nema pametovanja, samo lepota života.
Baka se probila kroz gomilu ovaca da bi stigla do mene. Isto obučena kao ja, nešto mlađa, ali ipak idalje ona. Osmehnula mi se, ali je zatim taj osmeh zamro. I ona je osetila da ja ne pripadam ovde, nešto nije kako treba. „Bako ", jedva sam izgovorila a da mi glas nije puko. „Žao mi je, došla sam da se oprostimo", zagrlila me je.
Bez suza, bez bola, bez dodira što prija od zagrljaja, jednostavno je uredu ono što sam uradila i time sam se nadala da ću njoj olakšati ovozemljasku patnju. Nije me bilo strah za onim što mi se sledeće moglo desiti, jer u istinu ništa gore ne može sem da se umre. A za života znam jedino da sam pred kraj uradila nešto zaista korisno i time se mogu ponositi.
