Changed my life :-) (zavrsena)

'Changed my life J' PART 1.

‘Changed my life J’

PART 1.

On…On je to rekao poslednja zelja?Počela sam da se tresem od straha.Čime sam ja to zaslužila?Uzdahnula sam.Pet godina je dovoljno da se izgubi nada,da neko napolju bar,ako ništa drugo i pokušava da te pronadje.Jedna suza pronašla je put do mog obraza i nežno skliznula niz moje lice.

Čovek:,,I?“

Ja:,,Kako možete da radite ovo?Kako možete da živite sa tim da ste oduzeli živote tolikih ljudi?To je jadno!“

Pogledao je u mene i onda se zlobno nasmešio.Verovatno nisam prva koja mu ovo govori.I verovatno neće promeniti mišljenje samo zbog mojih reči.Ali,ništa mi ne preostaje nego da pokušam,ionako me za nekoliko minuta neće ni biti na ovom svetu.

Ja:,,Dopire li ovo uopšte do tvog bolesnog uma? Ne?Pa naći će vas kad-tad,a onda...“

Zastala sam.Koga ja uopšte zavaravam?Nisu ih za ovih sedam našli,pa neće ni sad.

Čovek:,,Završila si?Znaš,pametnija si kad ćutiš.“

Spustila sam glavu.

Čovek:,,Hajde da završimo sa ovim.“

Zaledila sam se.Zgroženo sam ga pogledala,a on je samo uperio pištolj u mene.Zatvorila sam oči,i čekala.Čekala sam taj hitac,koji će mi okončati život.I taman kada sam pomislila da je gotovo,začula se policijska sirena.Otvorila sam prvo jedno,pa drugo oko,i ugledala onog istog čoveka od malopre,kako trči prema meni,sa namerom da me uhvati.Krenula sam da trčim,ali,ja,maler kome uvek mora nešto da se desi,saplela sam se na kamen i pala.Taman kada je stigao do mene,začula se pucnjava i pad.Pogodili su ga.Ustala sam,uplašena i pobegla ka policajcu koji je pucao.Plakala sam,jedva sam došla do vazduha da nešto kažem policajcu,koji me je odveo u kombi hitne pomoći,da vidi da li je sve u redu,da li imam neku povredu.Pa upravo sam videla kako ubijaju čoveka,nije kao da bi ikom bilo svejedno!

Policajac:,,Hoćeš da te odvezemo do roditelja?“

Ja:,,Da...m-mogu li da dobijem samo čašu vode,molim vas?“

Otišao je.Ne mogu da verujem da su ga pronašli.Samo se nadam i da će i onog odvratnog stražara koji mi je zagorčavao svaki božji dan,strpati u zatvor.

Policajac:,,Izvoli.Možeš samo da mi kažeš adresu,pa da krenemo?“

Ja:,,(rekla sam adresu)“

Policajac:,,Okej.Sigurna si da nemaš nikakvu povredu,bilo šta?“

Ja:,,Nemam.“

Nasmešio se i krenuli smo.Konačno slobodna.Ni ne slutite kakav je to osećaj.Gledala sam kroz prozor.Toliko ljudi,toliko dece,toliko parova...Lepo je sve to ponovo videti.

Ubrzo smo stigli.Kuća nije bila baš onakva kakvom je pamtim,ali,nije se nešto mnogo ni promenila.Policajac mi je objasnio šta još imam da uradim u stanici sutra.Mahnula sam mu i krenula ka kući.

U jednom trenutku,noge su mi zaklecale.Kakva li će im biti reakcija?Ipak,plašim se i moje reakcije,jer mislim da su mogli mnogo šta da urade pa da me pre izbave iz onog zatvora.Urghhh...Šta je,tu je.

Skupila sam hrabrost,te pozvonila.Ubrzo se čulo meškoljenje iza vrata.

Otvorila mi je neka devojka,od 16 godina,ako sam dobro procenila.

Ja:,,Ummm,izvini,možda sam promašila kuću.Da li ovde živi..."

Tada se iza nje pojavila moja majka,a devojka je otišla.

Mama:,,Kako mogu....BELLA?!“

Ja:,,SUPRISEEEE.“

Stajala je nepomično na vratima.Očekivala sam da će barem da me zagrli,ali ne.Ona ni to nije uradila.

Mama:,,Udji.“

Spustila sam pogled i ušla u kuću.Svašta se promenilo.Mnogo novih stvari.Ali,nema...nema mojih slika.Kao da sam nestala iz njihovih života.Zar su me potpuno zaboravili?Oči su mi se napunile suzama.

Ja:,,Gde..gde su moje slike?“

Mama:,,Mi..mislili smo da si mrtva.Bella,moraš da nas razumeš,nismo...“

Ja:,,Šta niste?Odustali ste, jel da?Zaboravili ste me,dok sam ja čamila u onoj mračnoj sobici,misleći na vas,svakog trenutka,svakog dana?Da li ste uopšte nešto pokušavali?Niste,zar ne?“

Spustila je glavu. Pa kako su mogli!Oni...pa njih sam najviše volela!Verovala u njih!

Ja:,,A i ja sam budala,mislila sam da vam oprostim, i da živimo normalno,kao i svaka porodica!Hvala vam,završili ste sve sa mnom,ovog trenutka!“

Otvorila sam vrata i izašla.

xXx:,,B-Bella?!“

 Okrenula sam se  i videla....