Magija medaljona: Povratak Odabrane

Početak

Ostala sam u šoku. Ona priča. Ah naravno da priča. Šta me sve nije zadesilo ovo bi trebalo da bude najmanje čudna stvar.
"Je li? A kakvo je to putovanje?"
"Pa putovanje od 19 koraka" rekla je zvonkim glasom. Osećam se kao glavni lik barbi crtaća.
"Da bi dobila moći medaljona moraš da pređeš preko svih devetnaest koraka. Ukoliko odbiješ ili ne možeš da pređeš preko jednog gubiš sve moći. Ne samo medaljon. Nego i moći odabrane. Je l' jasno?" Dovršila je izlaganje. Ahh tako divno. Pa i ne bi mi smetalo da izgubim moći. Možda da odustanem od takmičenja odmah. Biće mi lakše u životu. Mislim otići ću kod oca u Italiju i biti sa Džasperom. Ček. Ko beše on?
"Ii ima još nešto." Dodala je.
"Da?"
"Možda si primetila da zaboravljaš stvari? E pa ako odbiješ da ideš na ovo putovanje vremenom nestaće ti svo sećanje. I nikada nećeš moći da stvaraš nova jer ćeš postajati senilna" nasmešila se i zatreptala okicama kao da je upravo rekla da će vreme biti sunčano sa blagom kišom.
"Divno" promrmljala sam gledajući pravo u njene sićušne okice.
"Pomoći će ti nekoliko osoba. Na tvoj znak putovanje će da počne. Medaljon otvoriš kada god ti treba moja pomoć. Znači molim te otvaraj ga što manje pozdravv" rekla je i nestala. Na moj znak, kakav znak? I koji će mi to ljudi pomoći?
"Dajem znak?" Rekla sam. Ne? Okej. Možda
"Počnimo?" Opet ćorak.
"Pokretttt" viknula sam odlučnije. Jok.
"Ohhh ma samo kreni" na moje jadikovanje opet se odazvala vilica.
"Ne mogu da gledam više ovo. Vikni 'spremna sam da krenem!'" Prevrnula je očima i ponovo nestala.
"Spremna sam da krenem" rekla sam staloženo. Odjednom je sve oko mene krenulo da se vrti i pala sam. Kada sam ustala bila sam u bašti. Baš kul. Onakva je kakvu sam ja uvek htela da imam šareno cveće oblikuje srce, a drveće raznih vrsta je na sve strane. Tu je u uglu jedna mala kućica. Od drveta sa prozorima na kojima su navučene ružičaste zavese. Gotivno. U takvoj kućici sam htela da živim kad sam bila mala.
"Alo Sid?" Pozvao me je neko. Ahh kako lep glas. Znam ga odnekud.
"Molim?" Okrenula sam se i videla dečka crne kose sa prelepim crnim očima u kojima bih se mogla izgubiti. Lice mu je izgledalo tako ozbiljno i zrelo, samo je mali osmeh davao detinji žar. Potrčao je i zagrlio me. Takav zagrljaj koji me teši i smiruje. Sem. Pa to je Sem. U tom momentu sam ga jače stegla.
"O moj Bože kako si mi nedostajao" konačno sam progovorila. Porastao je. Sećam se njegovog detinjeg lica koje me je nekada gledalo sa neverovatnom čežnjom u očima. Čežnjom koje sada nema. Pomalo me je povredilo to što nema isti pogled, ali hej prošle su 4 godine. Možda i ima devojku.
"I ti meni" prošaptao je. Onda smo samo ćutali i gledali se. Lep je. Možda čak i lepši nego pre. Uhvatio me je za lice i privukao sebi. Zatvorila sam oči i prepustila se. Poljubio me je. Kao nekada. Sva osećanja su mi se vratila. Leptirići u stomaku. Klecanje kolena. A onda me je trgao nečiji aplauz. Dečko tamne kose i tena stajao je tamo. Džasper. Njega sam se brže setila. Možda zato što ga brže poznajem? Potrčala sam i zagrlila ga a on me je podigao i zavrteo.
"Hvala Bogu da si se vratila Iris je već počela da mi ide na živce sa svojim oponašanjem tebe." Rekao je sa osmehom. Iako stariji od Sema njegovo lice delovalo je mlađe. Ponašao se detinjastije.
Iza njega pojavila se i Ejmi.
"Ti? Ti si tu?" Rekla sam gledajući je zbunjeno.
"Tu sam. Uvek ću biti. Pustili su me. I rekli da smem da živim. Krijem se u svom stanu. A sada sam tu da ti pomognem oko putovanja" nasmešila sam se. Gotovo da sam zaboravila koliko lep osmeh ona ima. A onda kada sam mislila da je to to pojavilo se još troje ljudi.
"Bek, Ijane, Rebeka?" Pozvala sam ih.
"Gde smo?" Pitala je Rebeka.
"Ja pa ne znam. Ali treba da mi pomognete u nekom putovanju." Rekla sam. Ejmi im je objasnila detalje i predstavila se na kraju. Svi su se upoznavali dok sam ja gledala oko sebe. Polako sam prilazila kućici. Stala sam kod prozore koji nije bio pokriven zavesom. Unutra se, kod kamina nalazila stolica za ljuljanje u koju je bila uvaljena moja majka. Dole na podu sedela sam ja. Tada sam otprilike imala 5 ili 6 godina. Majka mi je čitala nešto dok sam je ja sa pažnjom slušala. Ovako sam kao mala zamišljala svoj život. Da ja se zapravo nalazim u kući iz mojih snova. Sećam se da sam svaki put kada se naljutim na majku zamišljala tu kućicu skroz izlomljenu, sa uvelim cvećem i  odsečenim drvećem.
"Gde smo?" Rekao je Sem. Da to nije rekao ne bih ni primetila da stoji iza mene.
"U mojoj mašti." Rekla sam.
"Prvi korak je korak je iskušenje. Treba da razaznaš razliku od pravog i lažnog i da odabereš pravi put" objasnio mi je. Hmm....
"A kako to da uradim?" Pitala sam. Iskoračio je do vrata i otvorio mi ih
"Ne znam. Ali saznaj" pustio me je da uđem ali ja sam na pragu zastala.
"Ti ne ideš?" Pitala sam.
"Ovo je tvoje putovanje. Ja sam samo pomoć" nasmešio se a ja sam ušla. Mala ja je skrenula pogled ka meni. A majka ju je blagim glasom pitala ko je na vratima.
"Niko. Nikoga ne vidim" rekla je.
"Hej" šapnula sam.
"Mama jel bi mogla da mi napraviš kakao?" Pitala je i Kristal je ustala i pošla ka kuhinjici. Sada se mogu detaljno setiti svakog pedlja kuhinje koju sam osmislila. Malena mi je pokazala rukom da joj priđem. Sela sam na pored nje.
"Ja sam ti" rekla je tananim glasićem
"Da" odvratila sam sa osmehom
"Ali ti ne delujes kao ja. Tužna si. Osećam."
"Pa pravoj tebi i nije tako lepo" 
"A zašto nije?"
"Majka joj nije tako dobra kao tebi."
"Zar mi nismo ista osoba"
"Ne. Ti si samo plod njene mašte. Plod moje mašte" u tom momentu bila sam u našoj dnevnoj sobi. Stajala sam i nosila kecelju.
"Hoćeš li doći?" Pozvala me je Kristal