Magija medaljona: Povratak Odabrane

Planinarenje

Zaboravila sam da zahvalaim Andjaaa_ na prelepom coveru. Preporučujem je svimaa pravi mnogo je dobra.

Oh živote. Na hipnozu? Je li to način da se zahvali devojci koja ti je spasila život?
"Nema na čemu inače" opomenula sam je.
"Nije trebalo. Zaista. Ne bih umrla. Ovo je samo korak sposobnosti upravljanja magijom. A ti si ga uspešno prešla." Objasnila mi je ni ne gledajući. Merkala je pogledom Džaspera.
"Šta je značilo ono da ne reagujem na hipnozu?" Pitala sam ignorišući to što je verovarno analizirala kako Džez izgleda bez majce.
"To znači da umeš sebi da zaštitiš mozak od hipnoze" izmumlala je ni ne gledajući me.
"Umem? Nisam znala da čak i to mogu" rekla sam više za sebe nego za nju.
"E pa sada znaš" odbrusila je. Verovatno želi da se sklonim.
"Dakle ako sam završila ovaj korak zašto si ti idalje ovde?" Pitala sam je. Čudno je kako Džasper ne primećuje ništa. Možda i primećuje samo se pravi.
"Dobro pitanje. Vidimo se" rekla je i sa trunkom razočarenja na licu otišla. Vidimo se? Dakle opet će da dolazi. Veoma je iritantna ako mene pitate.
"Jesi li primetio kako te je gledala?" Pitala sam ga dok smo polako koračali ka mestu gde su svi sedeli i pričali. Nije mi se išlo ka tamo, ali šta ću.
"Ma jesam. U sledećem koraku kada ona bude tu ja ti neću pomagati." Prevrnuo je očima
"A zašto ne Džez? Koliko je poršlo od kada si imao devojku?" Rekla sam, a on je savio glavu i sav porumeneo. Čekajjj malo.
"Jesi li ti ikada imao devojku?" Pitala sam sa podruglivim pogledom. Znam ga od kako je bio mali. Jedino ako nije imao neku dok su živeli u Italiji.
"Pihhhh.... šta??? Naravno da jesamm! Ja?! Imao sam ih koliko možeš da zamisliš" Krenula sam da se smejem toliko da su mi krenule suze.
"A beboooo" rekla sam i zagrlila ga.
"Nikada nisam mislio da ćeš se ti ljubiti pre mene" rekao je kada sam ga oslobodila iz zagrljaja. Shvatila sam koliko mi je nedostajao njegov detinjasti osmeh koji će te uvek nasmejati. Osmehnula sam se i ja njemu, ovoga puta ne podrugljivo, i poljubila ga u obraz.
"Ni ja." Rekla sam tiho. Ali da se nisam poljubila sada ne bih patila. Da nisam upoznala Sema sada ne bih bila u ovoj situaciji. Otišla bih u Italiju kod tate i zamenila Džasperu Ejmi. Bilo bi mi bolje. Ali ipak sam ja izabrala ovaj život. Dadilja mi je uvek govorila da je sve u životu odluka, a da svaka odluka sa sobom vuče posledice i dobre stvari. Sada osećam posledice odluke koju sam tada donela. Uzdahnula sam jednom glasno. Džasper me je pomazio po kosi sa saosećanjem na licu. Pogledala sam ga. On je zapravo jako lep, ali nikada na njega ne bih mogla da gledam na romantičan način. Kao brat mi je.
"Možda je trebalo nešto da ti kažem kada sam video da se ljubite. Ali nisam imao srca. Znam koliko ti je značio i iskreno kako sam mogao da znam da ga nećeš ubiti pa posle vratiti Ejmi među mrtve" nakezio se na kraju rečenice.
"U redu je. Ne bih ga ubila. Nisam ni ljuta na njega. Ja želim da bude srećan sa bilo kim drugim, ali ne znam kako je Ejmi mogla to da mi uradi." Objasnila sam mu. Sviđalo mi se što pričamo. Tako smo mogli da zanemarimo ostale i njihove pogleda sa saosećanjem koje sam uvek mrzela. Ne treba mi niko da me žali.
"Shvatam. Znao sam da je to loša ideja, ali Ejmi se toliko promenila od kako su te zarobila. Ne prepoznajem je." Rekao je sa licem koje je odavalo da je odlutao negde u mislima.
"Kako misliš?" Pitala sam. Odlično. Krenula je tema o osobi o kojoj najmanje želim da pričam.
"Pa Ejmi koju smo ranije znali ti to nikada ne bi uradila. I ne znam nekako je drskija, hladnija prema nama. Jedino je fina prema Semu." Huhhh. Zašto? Takva sam ja nekada bila. Hladna prema drugima, ali mislim svi su to znali o takvu su me prihvatali. Ejmi je uvek bila ona fina osoba koja će taktično govoriti kako ti ne bi povredila osećanja. Ona koja nikada nikome nije odbrusila. Pa sada kada je sa mojim dečkom mora biti kao ja zar ne? Mora biti kao ja..... Pa naravnoooo!
"Ona... pa ona pokušava da bude kao ja" rekla sam mu. Džasper me je pogledao sa izvijenom obrvom a zatim je složio čudnu facu. Shvatio je.
"Da bi se svidela Semu. Kako jadno"  stisnula sam pesnice. Mi o vuku vuk na vrata. Sada vidim zašto je u ovoj poslovici iskorišćen baš vuk.
"Si možemo li da pričamo?" Pitala je. Iskoristila je nadimak koji mi je dala kao mala. Ona je mene zvala Si, a ja nju Ej. Po početnim slovima.
"Čuješ li da neko priča Džez." Pitala olrenuvši glavu ka njemu.
"Si znam da si ljuta, ali saslušaj me. Molim te" preklinjala je. On me je pogledao pogledom koji govori pričaj sa njom, ali ignorisala sam ga.
"Ne čujem" rekao je i odmakli smo se od nje. Dok nije krenula da ga doziva nisam ni primetila da juri za nama.
"Hejj Siddd" pozvao me je Ijan.
"Da" rekla sam shvativši da se nalazimo na nekakvoj stazi.
"Mislim da ćemo morati da se penjemo na vrh da bi ostvarila treći korak" rekao je naslonjen na neki znak.
"Zašto to misliš?" Pitala sam.
"Zato što na znaku piše treći korak na vrhu" objasnio mi je. Veoma očigledno.
"Ima smisla" rekla sam i pogledala u njegovom pravcu.
"Idemo li onda?" Pitao je.
"Dap" rekla sam. Sada i planinarimo. Divno.