Magija medaljona: Povratak Odabrane

Konačan susret

Onako sabijena uz oraman pokušavala sam da prestanem i da dišem. Čula sam lagane korake po sobi. Bili su sve bliži i bliži i bliži. U pičku materinu možda hoće do portala? Nikada nisam pomislila da bi zvuk otvaranja oramana bio najlepši zvuk do sada. Pitam se zna li Sem pravu istinu? Ne verujem da ne zna. Nas dvoje smo povezani. Ipak, ako zna kako to da sve ove godine nije ništa učinio? Možda se ništa i nije moglo učiniti? Iris mu je sestra, poslušala bi ga. Ili ne bi? Ahhh bila sam puna pitanja, ali mi niko na njih ne može odgovoriti. Za sad... Uzeo je nešto iz ormana, a zatim se polako udaljavao, korak po korak, gotovo da sam ih brojala, dok se nije čuo zvuk otvaranja vrata i njihovo lupanje kada su se ponovo vratila u okvir. Provirila sam malo, a zatim kada sam se uverila da nije više tu skroz sam izašla. Njih troje su me polako sledili.
"Šta je ovo bilo?" Pitao je Bek.
"Zaboravi, pa izgleda da se rastajemo" rekla sam i zamahnula rukom čekajući iskrice.
"Kako rastajemo, pa gde ćemo mi?" Pitao je Ijan.
"Ne znam, svet je velik, kuda hoćete" odgovorila sam dok su me iskrice polako gutale.
"Ne možeš nas samo tako ostav...." započela je Rebeka ali nije stigla završiti, ja sam se već našla u svom dvorištu. Ahh koliko je vremena prošlo. A sve je nekako isto. Ali, šta ću ja ovde? Nije kao da samo mogu da se pojavim i tražim samu sebe. Ili mogu? Pa ne ovako obučena. Zamahnula sam rukom i već sam izgledala drugačije. Imala sam naočare, šešir i periku, a u ruci sa držala blokče i olovku. Novinarka ha? Pa ipak ovde živi zvezda. Približila sam se vratima i nesigurno pozvonila. Šta ako me neko prepozna? Iris možda? Možda Buca? Ili Silvija? Rade li one uopšte više?
"Da?" Otvorila je vrata žena u srednjim godinama. Kosa joj je bila duga tamne boje, imala je sigurno negde oko 30-40 godina, ali delovala je tako mlađe. Iz nekog razloga bila mi je strašno, strašnoo poznata.
"Ja....ovaj...novinar" ozbiljno? Je l' to najbolje što možeš? Pa ni ja sebi ne bih poverovala.
"Ovde ste zbog Sid?" Digla je obrvu čineći da mi njen izraz lica buda toliko poznat, da je to neverovatno. Znate onaj osećaj kada vas nešto pitaju, a vama je to na vrh jezika, i ne možete da se setite? E pa tako je meni sada bilo. Moj mozak je urlao KO JE OVA ŽENA, a ja nisam znala odgovor.
"Aha" smuljala sam. Hajde dete pričaj. Možeš ti to.
"Pa onda uđite"
"Mhm, hvala"
"Reći ću joj da ste tu, možete je sačekati ovamo" pokazala mi je prstom ka ogromnoj trpezariji. Dajte mi prvo slovo njenog imena. Samo toliko. Zašto imam toliko problema sa pamćenjem?
"Kristal ko je to?" Čuo se drugi glas. Kristal... Kristal.... Čekaj, pa to mi je majka. Raširila sam oči, usta su mi dotakla pod.
"Ah-h-ha č-čekaću" pronucala sam i odgegala se do trpezarije. Saberi se! Niko neće poverovato da si novinar. Koji još novinar muca? Iz misli me je prekinuo zvuk koraka. Ne ovo ne može biti. Nakon četiri godime tamničenja, ja samm je videla, onu koja je ukrala moj identitet, koja me je poslala u tamnicu. Onu koja je kriva za sve muke i boli koje sam prošla. Videla sam Iris.
"Hej" tiho je progovorila i sela na stolicu. Bes koji se u meni skupljao svih ovih godina počeo je da ključa. Ispružila sam ruku i vrata od trpezarije naglo su se zalupila i zaključala.
"Šta je ovo?" Rekla je ona podižući pogled ka meni. U deliću sekunde bacila sam kostim sa sebe.
"Zatvorenica beži iz zatvora, baš šteta što će se tamo i vratiti" rekla je dok joj je na licu bio jeziv osmeh.
"To ćemo da vidimo" podigla sam obrve i krenula ka njoj. Ona je poletela u odbarnu, što sam znala da će da uradi, ali ja je nisam htela napasti. Samo sam ispružila kažiprst iz koga je izletela tanka linija iskrica. Pravoo u njen medaljon koji se rasprsao na milion sitnih delića. Iz mene, vratila se u sebe. Gledala me je preneraženo. Iskoristila sam njen šok i napravila magične okove koji su je spojili za zid. Krenula se cimati, ali što se više opirala više ju je stezalo.
"I? Šta sada?" Pitala je.
"Hoćeš li me ubiti? Mučiti? Vratiti mi za sve godine koje si bila u tamnici? Pa hajde onda, čekam." Rekla je mrtva hladna. Njeno lice nije odavalo ni trunki straha, a ton joj je bilo leden. Gotovo bih se mogla zakleti da ima metal umesto srca.
"Sada si traga moja Gvozdena Lejdi, moj zatočenik, ne znam šta će biti dalje, ali znam da ti neće biti lepo kao ovoh godina dok si živela moj život" izgovorila sam.