Istorija Buducnosti

Prvi kontakt

Jedan sat posle podne ... pogled na sat potvrdjuje potpuno nebitnu informaciju, ali je i dalje prisutna navika da jednim pokretom ruke ustanoviš, da neko kasni, da ti kasniš ... ili da još nije vreme ... Web pokušava da izmisli razlog za pokret i odlučuje da izadje iz stana.

Posle hiljadu monotonih mehaničkih radnji koje obavlja svaki dan i polupopijene odvratne kućne kafe, izlazak na ulicu donosi nešto novo. Pojavljuju se ljudi, sivi od vremena provedenog u skloništima, dokazujući da su najhrabriji od svih kukavica sa kojima su proveli zadnjih par meseci, od kad je objavljeno da se nešto približava Zemlji. Verujući da su tamo još od trenutka kad se nije ni znalo šta, polako usmerava misli na pokušaj svrstavanja sivih ljudi u kategorije koje imaju smisla. Trenutak objave, da je možda neka druga civilizacija na putu, doveo je do povezivanja u grupe, nevezano od države, religije ili matrijanog položaja.

Prva grupa je ponela sve što je stigla u razne vrste skloništa ili rupa za koje su smatrali da su dovoljno bezbedne da im omoguće ... ne zna se tačno šta, ali vervatno u nihovoj glavi bezbednost koju nemaju drugi. Dugo mu je bila želja da svrati u jedno sklonište i da im kaže da su vanzemaljci odlučili da daju nazive skloništima, da ne bude kao kad u samoposluzi otpadne etiketa sa konzerve, pa se ne zna šta je unutra ... radi lakše selekcije menija ... ali, lenjost ga je sprečila.

Druga grupa je odlučila da se bori i pobije sve, jer to je lep način da se provede vreme, a ne mora da se radi i nije kažnjivo. Predpostavlja, da su u isčekivanju dolaska gore navedenih po malo vežbali jedni na drugima ... čisto zbog treninga i dosade.

Treća grupa je rešila da poljubi u dupe ili mesto gde bi ono trebalo da bude, svakog ko se pojavi, bez obzira na razlog zašto su dotični rešili da krenu na put ka našoj lepoj i dosadnoj planeti. Spremljene su i velike fešte na raznim meridijanima, sa monogo glupih poruka, želja i obećanja šta mi sve umemo i kako su oni dobrodošli.

Četvrtu grupu čini najmanji procenat populacije, koji je po mogućnosti iz bašte nekog restorana odlučio da sačeka rešenje, usput, bez velikog interesovanja ... da posmatra i sluša, stručnjake, komšije i slučajne prolaznike koji iznose svoje teorije po istom principu:

„Eto ... a kad sam ja pričao niko mi nije verovao ... znao sam da nismo sami ... Bilo je potpuno neverovatno ... Tako veliki kosmos a mi sami ... Bezveze " ili „Znam ja čoveka ... moj drug ... samo ne smem da kažem ko ... on je već pričao sa njima." Web sa osmehom svrstava sebe u dotičnu grupu i nastavlja razmišljanje o potencijalno manjim grupama koje bi mogle imati neki smisao.

Na primer: narkomani ili alkoholičari, koji evidentno još nisu shavatili da se nešto promenilo. Ali po svemu sudeći izgleda da su njihovi stavovi najpribližniji istini. Ništa se i nije promenilo.

Nastavlja da ide ulicom ka restoranu da popije još jednu odvratnu kafu, ali posluženu sa osmehom, to uvek stvara pozitivan osećaj za nastavak dana. Prolazi pored ofucane novinarnice, koja kao da nije promenjena od doba kada su se novine klesale u kamenu, a izgleda da je i radnik isti od otvaranja. Znajući da ga mrzi prelistavanje novina bira sto u bašti pored grupe sredovečnih ljudi, koji sede uz kafu i tužnu želju da popiju nešto jače, ali ne smeju jer su na pauzi. Bučno raspravljaju. Bez greške se potvrdjuje sigurno pravilo, najbolji način da saznate šta se dogadja u svetu je da slušate priču za susednim stolom. Taj izvor informacija nije baš stoprocentno tačan ali to i nije neka velika razlika od novina ili TV-a.

Iz rasprave saznaje da je propao plan lokalnog političara opozicije „Da uhvati jednog vanzemaljca" i učlani ga u svoju partiju ili javno žrtvuje, u zavisnosti šta bi mu donelo veći broj glasova na sledećim izborima, jer je zvanično objavljeno da je uspostavljen kontakt sa pridošlicama iz svemira, koji mirno borave u našem planetarnom sistemu, i nemaju ni najmanju nameru da se spuste na Zemlju.

Novi dan donosi potpunu konfuziju medija, svi izveštavaju različito, potpomognuti ekspertima iz raznih oblasti, koji bez problema i sa puno hrabrosti, za razliku od prošlih meseci, iznose nove teorije.

Zvaničnici najvećih zemalja i dalje ćute, što može da znači da znaju nešto više ili da i oni čekaju razvoj dogadjaja i ne istrčavaju se pre vremena. Sve prisutnije pitanje: „ A zašto su onda koji moj i dolazili? " ostaje bez odgovora. Preciznije, bez ičega što bi imalo bilo kakav smisao.

Dan za danom, kako se broj letelica povećava u našem sistemu, teorije se polako rasplinjavaju, a strah od neizgovorenih reči: „ Šta ako lažu? " raste i postaje primetan u pomalo neobičnom miru koji vlada na Zemlji.

Medjutim sve ima svoj kraj, pa tako i čekanje. Web dobija sigurnu informaciju, glasno izgovorenu za stolom pored njegovog, na redovnoj jutarnjoj kafi „ Kažu da hoće da nas edukuju ". Sumnjiva pismenost izvora ga tera da produži ubijanje sopstvenih sivih ćelija i iz veoma duge priče zaključi da dotični vanzemaljci hoće da nam ispričaju ko su, malo od njihove istorije a takodje i o svetlećim tačkicama na noćnom nebu, koje su Zemljani nazvali zvezde, kosmos, svemir bez života ili u zadnje vreme ... uglavnom bez života ... dok se ne dokaže suprotno.

Dobija još jedan osmeh za bakšiš i napušta baštu restorana razmišljajući: „ Zaista im treba dosta brodova da bi nas edukovali. Možda im treba reći da su mogli da pošalju samo jedan sa fleš drajvom ... ili možda, postoji još neki razlog zbog kojeg su se uputili na toliki put "