Čuo sam njen kikot koji joj se oteo iz usta i pogledavši njen profil, primećujem da ne shvata za ozbiljno moju dominaciju.
"Mirna." -Naredio sam i udario je po zadnjici, na šta je ona zaustavila smeh i glasno uzdahnula. Lagano sam prešao po mestu gd...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Ma, pusti to! Gde toliko žuriš?" -Tea mi uzima kofer iz ruke koji sam pokušala poneti od ulaza moje zgrade do svog crvenog fijata.
Ona oseća moju negativnu energiju i ne zna za ispalu koju sam popila od Dušana. Ne planiram to da joj kažem. Taj dogadjaj hoću da izbrišem iz svoje glave. "Jesmo li sve ponele?" -Pogledala je u pun gepek i klimnula glavom. "Inače, moraćeš kad-tad da mi ispričaš šta se dogodilo juče. Ne zaboravi, Lola. Dobro te poznajem. " -Prevrnem očima i sednem, nakon dužeg vremena, na suvozačevo mesto. "Konačno i ja da provozam tvoju bebicu!" -Pogledala sam je ubilačkim pogledom. Zna koliko se brinem o svojim kolima i koliko volim da ih isključivo ja vozim, pa me sada zadirkuje. "Samo kreni!" -Ne nasednem na provokaciju i pustim radio. Tea lagano kreće i upućujemo se ka Fruškoj gori...
**FLASHBACK**
Moje pitanje ostaje da lebdi u vazduhu, zato što ovaj kreten već 30 sekundi ćuti. Tek sada shvatam koliko sam pogrešila što sam ga ovo pitala. "Lola, stvarno ne mogu... " -Ustaje i odmiče se od mene, kao da beži. Koja sam ja glupača, u stvari! On je obična kukavica i prevarant. Ne mogu da verujem da me je sama pomisao da mogu zavoleti nekog navela na ovako glup postupak. "U redu je, razumem." -Samo čekam trenutak kada ću pući i ubiti nekog. "Ne, ne razumeš. Stvar je u tome..." "Napolje!" -Prekidam ga i frkćem na njega, besna kao ris. Vidim da je iznenadjen mojom reakcijom, a i ja sam. Odlično kontrolišem ovu količinu besa.
Ako nešto mrzim, to je onda slab muškarac i kukavica koja ne sme da stane iza svojih postupaka i reči. A to nisam očekivala od Dušana. Eh, Lola, koliko si naivna... "Jesi sigurna? Kako ćeš sama?" -A sažaljenje ne podnosim. Ustajem sa kauča, iako osećam ogromne bolove pri svakom pokretu: počinjem da ga guram ka vratima. Verovatno izgledam kao neka ludača, ali bolje i to nego da budem paćenica kojoj treba muškarac. "Gubi se!" -Prestaje da se odupire i izadje iz stana. "Lola, ovo nije gotovo!" -Lupio je od vrata kad sam ih zaključala, a ja sam polako odšetala do telefona da nazovem Teu kako bismo što pre otišle odavde...
**SADAŠNJOST**
Lako smo našle kuću koju mi je Marija ustupila za moje „sakrivanje". Kuća je bila kao i sve ostale; nije se ni po čemu izdvajala. Novije je gradnje i ima fasadu bele boje koja joj daje luksuzan izgled. Jednospratna je, ali poprilično velika. Marija mi je rekla da su komšije ponekad naporne i da vole da gledaju šta se dešava u dvorištu, što meni ne smeta, zato što mi ne pada na pamet da uopšte izadjem iz svoja četiri zida.
Izašla sam iz auta i uputila se ka kući, kako bih se što pre ogradila i ušuškala u svoj svet. Tea je ostala iza mene da vadi stvari iz gepeka. Čim sam otključala vrata, primetila sam da je kuća poprilično dobro opremljena. Sve stvari su prekrivene najlonom, kako prašina ne bi pala na njih.
Nisam pitala Mariju odakle joj ovakav objekat, pošto sam mislila da je u pitanju najobičnija vikendica sa najjednostavnijim nameštajem - ali sam se grdno prevarila. Ne verujem da su toliko dobre plate radnicima Doma da mogu da priušte sebi ovakav luksuz. Sklonila sam najlon i zavirila u frižider. Bio je, naravno prazan.
