Čuo sam njen kikot koji joj se oteo iz usta i pogledavši njen profil, primećujem da ne shvata za ozbiljno moju dominaciju.
"Mirna." -Naredio sam i udario je po zadnjici, na šta je ona zaustavila smeh i glasno uzdahnula. Lagano sam prešao po mestu gd...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
8 GODINA RANIJE
Znam šta se priča po Domu. I koliko god želela da su to samo glasine, svesna sam da se bliži trenutak kada ću i napustiti ovo mesto. Znam da je to i razlog zašto je Marija tražila da razgovara sa mnom nasamo. Dok je čekam u njenoj kancelariji da dodje, razmišljam samo koliko sam u početku, kad sam dospela ovde, želela da odem, da nestanem, da me nema. I svaku krizu kroz koju sam prošla, imala sam Teu pored sebe, a najviše od svih me je Marija hrabrila i pružala mi neizmernu podršku i snagu. Najviše je bila uz mene prošle godine, onda kad je Tea otišla odavde. Toliko smo se zbližile, da sada nemam želju da odem odavde.
Poskočim u fotelji kada čujem da su se vrata otvorila i okrenem se ka njima. Marija je stajala i gledala je u pod sve vreme, izbegavajući da me pogleda. Tačno sam znala ovaj njen pokret. To je uvek radila kada je imala da mi kaže nešto što mi se neće svideti.
"Oprosti. Nisam htela da te uplašim." -Rekla je kad se smestila u svoju fotelju, naspram mene. Čim je podigla glavu, videla sam da joj je šminka oko očiju malo razmazana, doduše neprimetno, ali s obzirom da je poznajem i da znam koliko je uvek uredna i doterana, meni nije promaklo.
"Plakala si?" -Uputi mi blagi osmeh, koji mi otkrije koliko je tužna.
"Znači, istina je..." -Klimne glavom, potvrdjujući glasine i ruši moju poslednju nadu da su to bile samo priče i da su ljudi odustali od usvajanja. Ne znam otkud sada ovo: otkako sam ovde niko se nikada nije raspitivao ni za mene ni za Emiliju. Sudeći po pričama koje sam čula, usvojitelji su eksplicitno tražili mene, ali je Marija rekla da Emilija ide sa mnom "u paketu", verovatno želeći da im izbije iz glave bilo kakvu ideju o mom usvajanju, ali ni tada nisu hteli da odustanu od svoje namere.
Sve mi je to delovalo nestvarno i daleko, ali isto tako i nepoželjno i mrsko. Znam da su deca po Domu volela priče o usvajanju, sanjajući porodicu, ljubav, kuću koja će biti njihov pravi dom. Sanjali su da će se buditi u svom krevetu, u svojoj sobi koju neće deliti sa još 4 osobe, soba koja će biti samo njihova i predstavljaće njihovo sklonište i utočište. Sve te snove sam imala i ja, ali sam ih brzo „prerasla" i prihvatila činjenicu da nikada više neću uživati u toplini svog doma i da moje roditelje niko neće moći zameniti.
Uostalom, sve i da me je neko usvojio i pružio sve što mi treba, nikad se ne bih mogla opustiti ili osećati sigurno i zadovoljno jer sam na svojoj koži osetila kako je život surov i nepredvidiv.
"Slušaj, ako nešto slučajno krene po zlu, odmah se vrati ovde. Nemoj uopšte da oklevaš, već mi se odmah obrati za pomoć. Ovo ti govorim zato što znam da umeš da budeš svojeglava i uporna i da ne prihvataš neuspeh."
"Zašto misliš da će nešto krenuti po zlu? Poznaješ moje usvojitelje?" - Zausti da kaže nešto, ali se zaustavi i nakon par sekundi razmišljanja, počinje da otvara fioke u svom stolu, tražeći nešto. Potraga nije dugo trajala, pa je ubrzo na sto stavila kutiju zelene boje koja je mnogo ličila na kutiju za nakit. Začudjeno sam je pogledala, očekujući objašnjenje koje je uskoro usledilo.
