Nothing like us

I have no idea

Tada mi je pogled pao na nešto mnogo interesantnije. Pa u neku ruku interesantnije. Barbara i Kian. Jebeno se žvalave na njenom pragu.

On se svakoj mogućoj ribi uvlači u gaćice i vara svaku gde stigne.
Oduvek ga čitam kao otvorenu knjigu a čak ga i ne poznajem lično.

Koliko vidim Barbara mu je sledeća na listi "zavlači pa prevari". Puca na visoko ovaj put, priznajem omašio je svaka moja očekivanja za to

Verujem da ga još uvek nije upoznala i da mu zbog toga veruje, ali vremenom će se pokazati da je donela pogrešnu odluku time što ga je pustila blizu sebe. Šteta, pravi je potencijal za savršenu devojku

Naravno neću se mešati i zamarati jer i sam imam dovoljno problema
Neke od njih će rešiti osoba koja je stvorena za to, Caitlin.

Prošao sam rukom kroz kosu te ponovo upalio auto. Okrenuo sam auto u sekundi tako da im je škripa guma moga auta sigurno na trenutak odvukla pažnju, neka sada razmišljaju ko je bio dok će meni misli lutati u sasvim drugom smeru

Jednom rukom sam pridržavao volan dok sam drugom okrenuo Caitlinin broj, odmah se javila kao i što sam očekivao.

"Za pola sata, moj stan"- rekao sam i prekinuo.
Doćiće trčeći tako da nisam ni morao da proveravam da li je slobodna.

Telefon sam bacio na sedište pored i pogled vratio na cestu.

BARBARA'S P.O.V.

Buka koju su proizvele nečije gume na trenutak su mi obuzele pažnju sve dok me Kian nije ponovno poljubio. On kao da nije ni čuo ovo ili ga jednostavno nije bilo briga šta se dešava

"Idem sada"- otežano je rekao te se odaljio. Klimnula sam glavom i mahnula mu te ruke skupila oko sebe. Pogledom sam ga pratila sve dok mi nije izašao iz vidika i otišao.

Osvrnula sam se oko sebe i premišljala da li da odem unutra ili ipak malo ostanem napolju, nisam odavno provela minute nasamo sa svojim mislima.

Rukave bluzice sam povukla na svoje dlanove i pošla ka ljuljašci koja se nalazila na sredini dvorišta. Pa prijaće mi malo svežeg vazduha.

Rukama sam prešla po ljuljašci kako bih je koliko toliko očistila od prašine i lišća koje je palo na nju.
Sve oko ljuljaške je uraslo u travu i korov, nije bilo ni toliko cveća kao nekada. Čak i stazica koja je vodila do ulaza više se ni nije primećivala od mahovine koja ju je prekrila. Falile su mnoge sitnice koje su ovoj kući davale poseban sjaj koji je vremenom izgubila.

Dvorište nije bilo u tako lošem stanju kao što sam očekivala da će biti kada se vratim ali opet se primećivalo da niko dugo nije boravio tu.

Zajedno sa roditeljima napustili smo ovaj divan porodični dom pre više od pet godina uglavnom zbog tatinog posla, stalno je bio van kuće i jednostavno nije sve tako lako funkcionisalo, tako da su odlučili da je najbolje da pronadjemo novi dom blizu njegovog posla.

U početku nisam verovala da će se to ostvariti jer sam se duboko nadala da će on dobiti prekomandu u naš grad, ali nažalost nije bilo tako.

Ubrzo smo pakovali svoje kofere i uputili se ka stanu koji je u sasvim drugom gradu, gradu koji nije ni poprilično blizu ovom u kome se sada nalazim.

Bilo je teško, priznajem. Nova, nepoznata sredina uopšte nije obećavala, nije bila ni nalik ovoj. Retko sam vidjala srećna lica po ulicama jer su ljudi vodili toliko brze i dosadne živote.

Nisi mogao pronaći prijatelja koji bi bio sa tobom u bilo kom trenutku, niti si mogao pronaći nekoga sa kim bi mogao da odeš na kafu ili kakao barem jednom u toku nedelje.