Nevidjeni

Drugo poglavlje

"Ti možeš da me vidis, kako je to moguce?" Upitala je mene i u isto vreme i sebe.

I ako sam mogla da je vidim i čujem, znala sam da je duh, jer kroz njeno telo sam mogla da vidim stočić iz mog kupatila.

"Ti si duh?" Upitala sam je znajući i sama odgovor.

"Da, a ti si jedina osoba koja može da me vidi." Odgovorila je devojka.

"Kako je to moguće?" Upitala sam je prestravljeno.

"Pa vidiš, kad umreš odlaziš u potpuno novi svet, zapravo dva, zavisi kakva si bila kao osoba u svom životu. Ali ako imaš nedovršena posla, odlaziš u jedno mesto koje većina duhova naziva čistilište. Tu se sada ja nalazim, čistilište je mesto koje ti  omogućava da se krećeš medju živima, ali oni ne mogu da te vide niti čuju." Odgovorila je devojka.

Dok je devojka pričala ja sam pokušavala samu sebe da smirim, ali nije uspevalo.

"Kako je moguće da mogu da mogu da te vidim?" Upitala sam je.

"Ne znam, kada sam te videla pre mesec dana, počela sam da te pratim, zato što sam primetila da si drugačija."

"Kako misliš drugačija?"

"Kada su te naljutili u školi, ti si zarežala, prvo mi se to učinilo čudnim. Pomislila sam da nešto nije u redu sa tobom, ali onda sam videla da što je više tvoja ljutnja rasla, sve si glasnije režala i tvoje oči su na trenutak promenile boju. Onda sam shvatila šta si ti zapravo. Ali nekoliko dana kasnije, kada si spavala učinila si stvari u tvojoj sobi da lebde, to mi se činilo čudnim, jer vukodlak to ne može da uradi. I tako sam počela da te pratim i nisam se odvajala od tebe."

Moj um nije mogao da je prati. Nisam mogla da verujem da su mi oči promenile boju, a još veća stvar u koju nisam mogla da verujem je da sam učinila da mi stvari u sobi lebde.

"Vukodlak, kao u filmovima? To je nemoguće, nikako nisam mogla da uradim sve to, ja sam samo obično ljudsko biće. Ne verujem u ovakve gluposti."

"Ako ne veruješ u to, onda mi objasni kako može jedno obično ljudsko biće mene, duha, da vidi?"

"Ne znam, ali ovo je nemoguće, ne želim biti još veći čudak u mojoj školi." Odgovorila sam plakajući.

"Mia, ti nisi čudak, ti si posebna, poseduješ posobnosti koje niko drugi ne poseduje i ko zna šta još možeš."

"Ali ja ne želim ovo, kada si me videla besnu, imala sam želju da im otkinem glavu, to nije normalno, kako ću da živim sa tim? Svaki put kada me neko bude naljutio, moj bes ima da raste i šta ako na kraj uradim nešto užasno, ne bih mogla da živim sa sobom."

"Naučićeš da kontrolišeš svoj bes, ja ću ti pomoći, biće sve u redu, samo moraš da prihvatiš sebe takvu kakva jesi, moraš da prihvatiš svoje sposobnosti, ne smeš se bojati sebe i povrh svega moraš mi verovati."

"Pokušaću, ali ne mogu da ti obećam da će sve to da se dogodi brzo."