Došli smo kući oko 22 sata.
Mario:Leice..
Ja: Kaj ti treba??
Mario:Znaš li ti kako si mi rekla da bi htjela imati blizance??
Ja:Znam,i kaj s tim??
Mario:Pa ja ti mogu pomoći. *pervezni pogled*
Ja:Pa može i netko drugi.
Mandžo:Spremite te vaše dogovore za kasnije.
Iva:Pa pusti djecu.
*Mandžo je pogledao,onako kao ljuto,ispod oka*
Ja:Šta ćemo raditi??
Mandžo: Leona,moramo pričati.
Ja:Pa reci.
Mandžo:Hajde u sobu.
*U sobi,ja sjedim na krevetu,a Mandžo na stolici*
Mandžo:Leice,znaš koliko ti je ispita ostalo??
Ja: Tri još,i obraniti diplomski.
Mandžo:I znaš da nećeš polagati,kao do sada?
Ja:Znam;Mario,i znaš ti da nisam išla u srednju u ta dva smjera da bi mi ostale još 2-3 godine da ovo položim???
Mandžo:Znam,pametno moje.
Ja:A postoji li ikakva šansa da idem s vama u Dohu?
Mandžo:Postoji,ako položiš sve što ti je ostalo.
Ja:Stvarno?!
Mandžo:Kad sam te lagao??
Ja:Pa skoro nikad.
Mandžo:I spremi se jer prekosutra idemo.
Ja:Znaš da hoću.
Mandžo:Znam lutkice.
*ustao se i poljubio me u tjeme*
Ja:Mario?
MAndžo:Kaj??
Ja:Jesam li ti rekla koliko te stvarno volim,i da si mi ti jedina obitelj i da si najvažnija osoba u mom životu i da bez tebe ne bih funkcionirala jer bi se još drogirala??
Mandžo:Leice,sve ja to znam,i znam da ti nije lako pokazati osjećaje,i sve bih učinio za tebe jer si jako bitna.
*Zagrlila sam ga najjače što sam mogla*
MandžoHejj malena,jako si me stisla.
Ja: Zar ne znaš da u maloj boci otrov stoji??
Mandžo: Ne.
*Izblejila sam mu se*
Mandžo:hajde idemo k njima,da im ne bude dosadno.
Ja: Ne sviđa se Mariu Iva,ne boj se.
mandžo:Znam i to.
*Preskačem sve do Njemačke i mog novog doma*
