Sedela sam tako na travi i posmatrala pun mesec i nebo posuto sjajnim zvezdama. Svaka zvezda imala je svoju pricu, ali jedna je bila drugacija bila je udaljena od svih zvezda na nebu i podsecala me je na mene. Od smrti mojih roditelja i mojeg starijeg brata potpuno sam se promenila, vise nisam ona najvna devojcica koja je stalno sa osmehom na licu i koja pomaze svima, vise nisam, sada sam postala hladna i potpuno sama i tako ce zauvek biti, netreba mi niko. Moje razmisljanje prekinulo je pucketanje grancice iza mene. Ustala sam i videla ni manje ni vise nego onog lika iz skole. Pogledala sam besno u njega.
- Sta radis ti ovde?!- upitala sam ga kroz zube.
- Dosao sam jer je ovo moje mesto.- rekao je smirenim tonom.
-E pa nije nego moje, za ovo mesto znam od svog rodjenja i uvek sam pre dolazila ovde dok.... Ma zaboravi iovako sam krenula.- Rekla sam i uzela torbu koja se nalazila na zemlji, dosetala sam do motora i stavila kacigu na glavu, ali onda odjednom sve me je zabolelo, bacila sam kacigu i pocela da se uvijam od bolova. Onaj lik mi je prisao i nesto govorio, ali ga nista nisam cula od pulsiranja glave. Kad je prestalo pokusala sam da ustanem, ali nisam mogla, jako mi se zavrtelo u glavi i kad je trebalo da pljosnem dole osetila sam dve snazne ruke oko mog struka. Pogledala sam ga i u njemu sam mogla da vidim sve lepe trenutke sa bratom i porodicom.
- Nisu pogresili kad su rekli da su oci ogledalo duse.- rekla sam nesvesno i uspravila se. Stabilizovala sam ravnotezu i uzela torbu sa zemlje i stavila kacigu na glavu. Izvadila sam kljuceve i sela na motor. Upalila sam ga i dodala malo gas.
- Hvala ti...- rekla sam ali mu nisam znala ime i zaustavila sam se.
-Stefan,zovem se Stefan.- rekao je sa smeskom na usnama.
Bacila sam mu kacigu.
-Aj da se provozamo, ako hoces.- neznam zasto ali nekako osecala sam se sigurno sa njim. Prihvatio je i stavio kacigu na glavu. Ubrzo smo se nasli na cestu i uputili smo se ka gradu.
Otisli smo u neki kafic. Ja sam narucila pivo, ai on je. Razgovarali smo tako dugo, dok me nije rekao nesto cega sam se plasila da ce da mi kaze.
- Ajde idemo, tvoji roditelji ce ti se zabrinuti.- rekao a ja sam ga gledala pomalo ljuto, ali nije on kriv sto nezna.
- Bili bi zabrinuti, a i mozda jesu, koce ga znati, ja sigurno ne.- rekla sam dok me je on gledao pomalo zbunjeno.
- Kako mislis bili bi?- da li je moguce da je neko toliko glup pa da neshvati nista.
- Lepo bili bi sigurno kad bi bili zivi, ali posto nisu brinem se sama za sebe od svoje desete godine.- rekla sam dok me je on gledao sa nevericom. Ustala sam od stola i uputila se ka vratima. On je krenuo zamnom.
-Da li bi mi mozda ispricala?- zasto ga to toliko zanima jebem mu sve...
- sto te toliko zanima? Usvakom slucaju rekla bi ti samo to da ih vise nema i da ce tako zauvek ostati.- rekla sam ljuta.
- Zanima me jer si mi drugarica, a prijatelji dele svoja osecanja i tajne jedan sa drugim.- rekao je sa smeskom, boze kako ima savrsen osmeh. Ma recicu mu. Sta me kosta. Ali mi nismo prijatelji, mi smo samo dva stranca koja pokisavaju da se upoznaju. Bar on pokisava mene da upozna, ja njega ne.
- Oke, kazacu ti jer si jako dosadan.- nasmejao se pobednicki i seli smo na klupicu. Sve sam mu ispricala, a on me je gledao sa tugom u ocima koju je pokusao da ne pokaze, ali mu i nije bas islo. Kad sam zavrsila. Zagrlio me. Neznam zasto ali sam mu uzvratila. Posle toliko godina opet sam osetila tu toplotu oko srca, istina je da me niko do sada nije zagrlio. Niko pa cak ni baka, uvek kad bi ona htela to da uradi ja bi nasla neku temu za pricu, a ona bi se samo nasmejala. Sutra mi je rodjendan. I provescu ga sama, kao i uvek. Gleda cu televizor i mogla bi da odem da uzmem nekog ljubimca. Uzecu psa.
Odvojio se od mene i prekinuo moje razmisljanje, kosa mu je padala na lice iako nije bila toliko duga, bio je prelep. Iako nikad nisam mislila da cu to reci za nekog decka, ali ispostavilo se da to nece vecito trajati. Ova osoba pored mene je moj jedini prijatelj, sa njim cu moci da pricam o svemu, da se gubim kao nekada, kao pre sest godina.
- Ti si prva osoba koja me je u ovih dugih sest godina zagrlila.- rekla sam a on me je gledao sa vilicom do poda na sta sam se ja opet posle sest godina iskreno nasmejala.
- Drago mi je zbog toga.- uzvratio mi osmeh.
- Da li bi hteo da mi budes najbolji prijatelj?- odjednom sam rekla.
- Ja tebe vec smatram prijateljem ludice, pored tebe se osecam kao kad sam bio mali, iako si pomalo cudna sa tom tvojom sivom kosom bledim tenom i crvenim ocima kad se naljutis. Svejedno zavoleo sam je za ovo jako kratko vreme.- rekao je sve to u jednom dahu na sta sam se opet nasmesila.
- Nisi jedini koji se tako oseca, zapravo i ja se tako osecam pored tebe.- rekla sam i podigla mali prst koji je on prihvatio, iako smo izgledali kao deca nije me bilo briga, led oko mog srca otopio se i kladim se da u njegovoj blizini necu moci da se ljutim na njega. Smiruje me i to je dobro.
-Sutra mi je rodjendan da li bi isao samnom da kupim sebi neku kucu?- pogledla sam ga sam popy-facom na sta je on samo klimnuo glavom.
- Kako si se osecala kad si saznala da ti je porodica...ovaj...ma znas vec.- zamuckivao je sto je bilo tako slatko.
- Nije me ubilo, ali nesto je umrlo u meni te noci.- rekla sam na sta je on klimnuo glavom.
-Kasno je trebalo bi da krenemo.- rekla sam na sta je on klimnuo glavom i stavili smo kacige na glavu. On je vozio. Odvezao nas je do njegove kuce i tu smo se pozdravili. Vratila sam se kuci samo se bacila na krevet. Prosla je ponoc kad sam se istusirala i legla da spavam. Pozelela sam sebi rodjendan i ubrzo zaspala...
Evo ga i nastavak. nadam se da vam se dopada. Ostavite vot i kom, nastavak ide kad budem mogla.
