Ne ostavljaj me

~First Part~

Ako vam kazu da vreme leci sve, ako kazu da je lako zaboraviti...lazu. Ne krivite ih, bar ih ja ne krivim, nisu ni svesni da grese. Mozda i jesu, ali ipak...ne gledaju oni na vreme i zaborav kao i mi...mi koji smo prosli sve od tacke pucanja pa sve do ravne linije ravnodusnosti. Kazu tesko je voleti nekog, a  da taj neko ne uzvrati, tesko je kazu taj strah od reakcije te osobe kada joj iznesete svoja osecanja kao najlepsu pricu... Hahaha. Moram da se nasmejem ovo konstataciji. Ne, opet niste u pravu. Sve te strahove sam ja prevazisla. Otkricu vam istinu o o vasoj zabludi. Najteze je preci te obicne strahove i preboleti odlazak, zvuk njegovih koraka i zvuk suza koje pada na pod. Nestaje sve. Oko vas je muk i tisina, u dusi se raspadate i vristite. Proklinjete dan kada ste resili da prevazidjete obicne strahove. Neutesni idete kao duh, kroz zivot prolazite kao kroz smrt. Imate osecaj da nema smisla nista. Sve se pretvorilo u ravnu crtu, a vi idete po njoj i gazite i ono malo osecanja i ljudi koji se trude da vas utese i pokazu da ima i brezuljaka radosti, da posle kise dodje duga, ali ih ne cujete. Iskljucili ste sve, iskljucili prekidac za emocije i postali nista. Niste vise covek. Samo ziv les koji se krije od sunca i svake emocije. Kada dodje smrt i vidi vas, vrati se, jer vidi da nema sta da uzme.
"Helena Estvud?", prenuo me je umorni glas sekretarice.
"Ja sam", rekla sam tiho i sumorno da me je ta gospodjica pogledala sa sazaljenjem u ocima.
Laganim koracima sam krenula. Merila sam i svaki put kad bih usla posmatrala bih sliku na zidu. Skroz crna, a u sredini crvena tacka. Slika koja me opisuje. Nesvesno sam sela na, verujte mi , najudobniju fotelju. Mada mi to i nije bilo toliko bitno. Nisam dosla ovde svojom voljom.
"Zdravo, kako si danas Helena?", trudeci se da bude pozitivna rekla je gospodja Dalmah.
Moj psihijatar.
Samo sam slegla ramenima.
"Da vidim gde smo stali..", obrtala je listove sveske, i samo zatvorila oci na sekund videvsi da nista nije zapisaala, sem svojih pitanja.
"Hajde danas da budemo malo otvoreniji, moze?", pitala me je sa tolikom nadom u ocima.
Nisam zelela. Zasto bih? Nikog nije stvarno briga, a i ona ne bi razumela. Nije ona u mom svetu. Ne zna ona linije mog zivota.
Samo sam prevrnula ocima.
"Pocela bih danas o njemu", rekla je ozbiljno, prvi put. Najezila sam se. Prvi put ozbiljna i prvi put pita o pravom problemu.
"Ne zelim", rekla sam glasno i jasno.
"Ovde ja odlucujem, moras da se otvaras Helena, imas tek 22 godine, nemoj da propustas ono sto ti zivot nudi", gledala me je tako iskreno, sa onim njenim ogromnim plavim ocima.
Meni zivot nista ne nudi, on mi je unisten. Rekla sam to u sebbi.
"Kako ste se upoznali?", prenuo me je njen glas, nisam imala daha nista da odgovorim cak ni moje sarkazne odgovore, tako neodredjene.

Flashback

"Nina napila si se, hajdemo kuci", drala sam se u onoj guzvi.
"Ne zelim", vristala je moja najbolja drugarica.
Vukla sam je bukvalno za sobom.
Iako se dosta protivila odvela sam je kuci. I kada sam je smestila, zaputila sam se mojoj.
Bila je tako lepa noc. Zelela sam da sednem na klupicu ispred stana.
Sedela sam i dopustala da se vetar igra mojom kosom.
Ustala sam i kada sam se okrenula videla sam jednu crnu siluetu kod drveta iza mene sa cigarom koja je svetlela kao crvena tacka. Sve crno i crvena tacka u sredini.
Uplasila sam se i ostala u mestu. Kao paralizovana. Prilazio je sve blize i blize.
"Hej, ne plasi se", videla sam mu oci, tako braon i velike, tople, a guste trepavice.
"Ne plasim te se", promucala sam.
Osetila sam mu dah na mom licu.
Pomesana menta i miris cigara.
"U redu onda", nasmejao se djavolski.
"Ja sam nov ovde".
"Odakle si?", pitala sam smelo, sedajuci na klupu. Ubrzo je i on seo.
"Iz Nemacke sam dosao", gledao je u moje oci kao da je fasciniran njima. Prosli su me trnci kroz kicmu.
Krenuo je da me poljubi, ali sam se odmakla iako nisam htela. Jao Helena.
Nasmejao se.
"Znas ti si prva koja mi se protivi".
"Neko mora da bude prvi", nasmejala sam se.
"Zasto ti kad si bolja od ostalih", ostala sam zatecen. Helena smiri se, on je samo obican zenskaros, idi kuci, koliko se samo znate? Dva minuta.
"Moram kuci", ustala sam i pohitala kuci.
"Nisi mi rekla kako se zoves" vikao je.
"Helena" dobacila sam.
"Drago mi je Helena", naglasio je moje ime.
Iduci shvatila sam da mi nije rekao njegovo. Ah te oci, taj miris...

Realnost

Postala sam bleda, a vidim da gospodja zapisuje. Jao nisam valjda rekla na glas?
Gledala me je sa ponosom.
"Bravo Helena, samo nastavi tako, mislim da mozemo da nastavimo sutra u ovo vreme", samo sam klimnula glavom i izasla.
Nisam bila srecna sto sam ono ispricala. Nikom to do sad nisam rekla niti sam zelela da kazem. Ali neko...cudno sam se osetila. Kao da sam olaksala. Ne znam, cudno mi je. Nasmejala sam se cak.
Kada sam stigla kuci usla sam u sobu, legla na krevet i idalje razmisljala o svemu sto se danas desilo kod gospodje Dalmah.
Mama je kao i svaki put dolazila kod mene u sobu kako bi cula kako je proslo. Nikad nisam zelela da joj ispricam samo bih klimamala glavom ili odmahivala na njena pitanja. Ali ovaj put je bilo drugacije. Ispricala sam joj sve. Nasmejala se i zagrlila me. Nasmejala sam se opet i zacudila samu sebe. Sta mi se dogadja?

Ovo je prvi deo moje price. Nadam se da vam se svidja. Pisite misljenja u komentaree please. 😘😘