Ne ostavljaj me

~Second Part~

Ah to sunce, pomislila sam. Pokrila sam se cebetom preko glave. Uvek mi smeta, ko li je samo rasirio zavese. Uh, ubicu ga.
Ustala sam, kao i svakog jutra, bez osecaja za bilo sta. Otisla sam u kupatilo, obavila higijenu, obukla se i sisla. Kao i uvek cekale su me pridike moje majke kako sam previse mrsava i kako nista ne jedem.
"Ne mogu", izustila sam poluglasno.
Videla sam da se iznervirala. Prvi put. Sta je ovo? Bila sam iznenadjena. Do sad je bila dobra zbog situacije u kojoj sam.
"Volela bih da ti je otac ziv i da mi pomogne sa tobom, jer vise nemam snage", rekla je kroz jecanje i plac. Te reci su mi odzvanjale u glavi. Ali ipak...ne. Ne obazirem se. Samo sam otisla u sobu. Legla sam, odjednom su pocela da mi nadolaze secanja...na njega. Borila sam se kao i uvek protiv njih. Nocima nisam spavala, ne spavam ni sad. Borila sam se protiv sebe, jos sam ga volela i fali mi, te njegove braon oci, miris, hod, zagrljaj sve... Secanja za neke prolaze i blede. Ali ja nisam neko, ja sam Helena Estvud, devojka koja je slomljena u bezbroj delica i kojoj je unistena nada za zivot. Okrenula sam se ka prozuru na zidu susedne zgrade je pisalo SECANJA BELEDE KAO DIM CIGARETE.
Hah, ne, ona prava ne blede. Ona ostaju da bole i pecnu te cim ih dotaknes mislima.
Gledala sam tako zamisljeno...oci su mi ostale na reci cigarete.
Uvek je imao, kada je nervozan uvek bi pusio i po tri. Lepo mu je stajala. Kao da ih ne pusi jer je ovisan o njima nego mu stoje kao najlepsi ukras tako lepo pripijene za usne. Ali ujedno sam ih i mrzela. Osetila sam bol na vratu i naboj emocija.

Flashback

"Molim te smiri se, Davide", plakala sam i vukla ga za ruku.
"Pusti me!", drao se, "Kako da budem miran kad sam te video sa njim?".
"Nije bilo nista, on mi je drug".
Nasmejao se sarkasticno i okrenuo me ka sebi.
Gledao me je tako uplakanu, uplasenu, zabrinutu... Izvadio je iz dzepa cigaretu i upaljac. Upalio je, dim njegove cigare mi se uvukla u nozdrve. Zastao je i pogledao me. Osetila sam bol u predelu vrata, zalepio mi je cigaru za vrat. Bolelo je kao sam djavo. Ali nisam htela da placem. Samo sam stajala. Gledao me je besno. Samo je otisao.
Otisla sam kuci i dobro se isplakala. Pustila sam da me umor savlada i zaspala sam. Ujutru sam se probudila i videla necije ruke oko mog struka. Okrenula sam se i to je bio David.
Videla sam da je plakao, a i na ranu na vratu sam mi je bila zalepljena gaza.  Da li mi je to on stavio? Mozda. Iako mi je to uradio, znam da me voli. Osecam to. Probudio se. Gledao me i u jednom trenutku samo zagrlio i poljubio.
"Izvini, izvini, izvini, molim te, bio sam besan, nisam to uradio namerno", pricao je sa glavom u predelu izmedju mog ramena i vrata.
Mazila sam ga po kosi, koliko god da sam bila tuzna i besna nisam mogla da se naljutim na njega. Jednostavno to osecanje prema njemu nije postojalo.

Realnost

Osecala sam taj dim u nozdrvama. Omeo me je zvuk otvaranja vrata. To je bila moja mama.
Zagrlila me je.
"Izvini, nisam htela onako da se ponasam prema tebi, samo sam mnogo zabrinuta, izvini".
"Ne izvinjavajj se, znam da sam nemoguca", rekla sam poluglasno.
Pustila me je iz zagrljaja.
"Hajde spremaj se, moram kod gospodje Dalmah, ja idem na posao", poljubila me je u celo i cula sam zatvaranje vrata.
Brzo sam se obukla i zaputila kod mog psihijatra. Ponela sam slusalice i telefon.
Ceo put sam slusala pesmu od Katty Perry Dark Horse. Bas volim tu pesmu. Puckala sam prstima cak uz njen ritam. Ubrzo sam stigla. Usla sam u cekaonicu ali me je sekretarica odmah uputila unutra. Skinula sam slusalice i stavila ih u jaknu zajedno sa telefonom.
"Hajde Helena, sedi", rekla je sa smeskom gospodja Dalmah.
Sela sam i gledala u tu sliku. Opcinjena kao i uvek.
"Nadam se da ce nam razgovor danas biti dobar kao i juce", namignula mi je.
Ja sam imala hladan izraz lica,
"Mozda, zavisi od pitanja".
"Pa danas bih zelela da pricamo o smrti vaseg oca", gledala me je prstom podizuci naocare.
Ovo bi bila laka tema posto otac nije mnogo vremena provodio sa mnom, uvek je bio zauzet, poslovni putevi. A i kada ne bi bio samo bi me kritikovao i drao se na mene. Kada sam bila mala i kada god bih nacrtala nesto i odnela da mu pikazem bacio bi to i rekao kako sam dosadna i kako trebam da se bavim necim mnogo boljim, a ne da se zaludjujem. Pogadjalo me je to.
Daleko bilo, da me nije pogodila njegiva smrt, ali nisam mnogo zalila, osecala sam se opustenije. Naravno, kao sto sam rekla ovo bi bila laka tema da tu nije bio malo umesan i David.
"I Helena?", trgnula sam se iz misli na njeno pitanje.
"Nemam tu sta mnogo da kazem, pogodila me je njegova smrt, ali mi nismo bili bas u dobrim odnosima, tako da nisam mnogo zalila.". Lupkala sam prstima u nogar od stolice.
"Kakav je bio vas odnos?".
"Pa nije mnogo mario za mene. Vise je obracao paznju na posao, nego na mene. Kako je on pricao nije imao zivaca za mene i moje odrastanje".
"Sta mislis, zbog cega se tako ponasao?"
"Pa nije bio zainteresovan jednostavno, od kud ja znam", rekla sam vec iznervirano.
"Kako je protekla sahrana?", e to je vec bilo pitanje na koje nisam zelela da odgovorim. Nikako. Jednostavno sam cutala.
"Helena slobodno mi ispricaj"
"Nemam sta da kazem, samo nisam imala podrsku", brzo sam izgovorila i slagala.
Naravno, gospodja Dalmah, je primetila moju laz. Pogledala me je sa podignutom obrvom, ocekujuci pravi odgovor.
Ne znam kako da joj odgovorim, ne znam.
"To nije bitno".
"Bitno je Helena, odgovori mi", rekla je bas ozbiljno, skoro pa mi je podviknula.

Flashback

.....