Sezona parenja

06 | Vau-vau.

Teško je uopće se zamisliti u toj situaciji, koja meni nikako nije bila smiješna. Kad sam prijateljima spomenuo koliko pasa imam u kući samo su se odvalili smijat'. Ne znam kako ih nije bilo sram.

No, potrebno je bilo malo razuma. Stao sam (doduše nije da sam se maknuo, ali opet), i počeo razumno razmišljati: prodat ću štence na Njuškalu. I to moram učiniti prije nego što mi se žena vrati.

No, vjerovali ili ne, štence uopće nije lako prodati. Prošlo je sedam dana, ja naravno nadoplatio puste pare za promoviranje oglasa, vau-vau extra plus ne znam ni ja.. koliko li sam se samo istrošio na to, ima da ljudima moj oglas iskače i kad im je kompjuter zagašen.

Unatoč svim takvim i sličnim nadoplatama, rezultata nije bilo. Bilo je vrijeme za očajnički, ali human i dobroćudan potez: neću štence prodavati, već poklanjati.

Poklanjam štence! Objavio sam na fejsu, kao status na WhatsApp, svugdje; ma nije vam bilo tog čovjeka koji nije znao da poklanjam štence. Nagovorio sam 7 od mojih 700 fejsbuk prijatelja da podijele moj status i da prošire tu informaciju.

Opet se nitko nije javljao, žena samo što nije došla. Dođe li, a štenci su kod mene, ode meni glava. Zato sam morao i dalje raditi na tome da ih se riješim. Napisao sam 'Spasite ove psiće! Ako ih se ne udomi za 48 sati, uspavat će ih!'. Nisam rekao 'ja', nego 'oni', kao, ovi iz šinteraja, je li.

Nekim čudom, to mi je uspjelo. Međutim, prodao sam samo 4 štenca, a još su mi 3 ostala. I što ćemo sad? Oglasi su istekli, štenci su poklonjeni, a što se naroda pita, ova tri što su ostala su uspavana.. Dakle, novi oglasi ne dolaze u obzir. Slijepa ulica. Kakvo li je to bezizlazno stanje, ljudi moji! Nešto što se čini toliko banalno, a čovjeka košta živaca, vremena i mira.

Došla žena, sva sretna, opuštena, puna novih iskustava i života izvan Lijepe Naše. Onda joj se pogled malo raspekmezio kad je vidjela da imam još jednog psa i tri štena, koji su skočili na nju samo tako.

'Ajme, što su slatki!', rekla je. Začudio sam se jer sam očekivao potpuno suprotnu reakciju. 'Otkud ti?'

'Ah', pomislio sam si, 'nije shvatila da su moji.' I zatim sam joj rekao: 'vlasnik je umro i ja sam ih naslijedio.'

Zatim me pogledala kao da sam joj majku ubio, i iako sam očekivao svađu, nije je bilo. Naime, moju ženu je strefio infarkt. Doslovno. Istog se trena srušila punom težinom (a bilo je nje dosta). Stan se zatresao, navodno su i susjedi mislili da se radi o potresu. Ja sam stao, zaprepašten gledajući, besvijesnu debelu masu moje žene kako leži na podu.