Kratki tekstovi

Bezdušnik

On je toliko siromašan. Ne materijalno već u onom drugom smislu. Ne zna da voli, ne zna da pokloni mali znak pažnje devojci. Ponaša se nemarno. Ne mogu da shvatim život koji živi. Mi smo potpuno dva različita sveta. Hladan je kao led. Ne dozvoljava nikom da dođe do njegovog srca. Iskreno se nadam da će pronaći devojku koja će to uspeti. Ja baš i nemam toliko strpljenja. Bili smo klinci, 3 godine sam bila luda za njim, pokušavala da ga uvedem u svet ljubavi, ali izgleda nisam bila dovoljno uporna. Oplakala sam ga živog. Umorna sam od svega. Uzaludan trud toliko dugo. Ne isplati se. Nadam se boljem, a to može biti samo bez njega. Ne želim mu zlo niti bilo šta loše i ružno. Iskreno želim da oseti pored neke ono što sam ja osećala pored njega. Žao mi je naravno što ta osoba nisam ja, ali nismo srodne duše i sa tim moram da se pomirim. Kao da sam bila na sedmom nebu samo od njegovog pogleda, to je bilo sasvim dovoljno. Njegove crne oči poput tame u tim našim noćima nikada neću zaboraviti. Iako tako hladan, taj dečko nije uspeo bar toliko da sakrije od mene. Oči su ga odavale iako on ništa nije hteo da prizna. Gledao me je najnežnijim pogledom. Toliko topline je bilo u tim sjajnim očima. Voleo me je tu noć, voleo me je svake naše noći. Nije uspeo da me zadrži pored sebe, ali nije se nešto mnogo ni trudio. Bolje je što odlazim, što napuštam sve. Njega, našu klupicu, naš bedem, naš kraj, naše ulice, park, grad. Pokušaću sa nekim drugim. Sumnjam da će mi upola biti lepo kao pored njega, ali ko zna. Možda ga vremenom i zaboravim.. Dalje bastaviti moram.