Premijera (Ciklus br. 1)

PREMIJERA

(Ciklus br. 1)

Marko Vignjević

"Svaka percepcija, čak i ona pogrešna,

čini stvarnost onakvom kakva jeste."

nepoznati izvor

SADRŽAJ

Tok

Tri prijateljice

Uporedo

Humus

Noćne ptice

Premijera

TOK

Šest je sati, onih prvih, jutarnjih. Čitava postava kreveta i dalje drži protagonistu događaja koji slede u narednim redovima. Ovo nije toliko niz događaja, pre sam sklon da mislim da je po sredi opažanje samog vremena, tačnije, kako vreme gleda ljude. Jer vreme tretira ljude onako kako se oni ophode prema njemu. Dakle, čitava postava sa sve jastukom, dušekom, posteljinom i prekrivačem, svita nesvesnog drži ovog čoveka u i dalje čvrstom snu. Ali kao što je sunce već sigurno razjasnilo prethodnu noć, tako i on pokazuje prve znake budnosti. Prevrtanje, nasumično podizanje i spuštanje kapaka, poneki bunovan zvuk. Da, biće da sviće, sigurno je tako, jer šta vredi jutro ako mu čovekova svest nije svedok.

Pridigavši se iz kreveta postao je zauvek prisutan u ovom danu. Na pod je polako spusio levu zatim i desnu nogu. Nalaktivši se na kolena, prešao je obema rukama preko lica, horizontalno. To je bilo prvo umivanje tog jutra. Nije bio preterano zadovoljan ovakvim početkom, ali kako je podigao glavu primetio je zidove sobe okupane u, za jutro, najprigodnijim i ipak zadovoljavajućim bojama i stanjima svetlosti na čijim su zracima igrale na stotine hiljada čestica uz veoma ružičastu boju jutarnjeg sunca. Sunce čini i naizgled najprazniji prostor punim. Ipak bogato jutro.

Otvorio je prozor, taj veliki sprovodilac jutra u naše ponaosobne postojbine, donosioc svežeg vazduha i svežih, mada istih, početaka. Koliko smo različiti, a opet u nekim stvarima isti. Jutro više nije bila samo činjenica, jutro je postalo živo, jutro je imalo glas, jutro se moglo čuti. Pevajući, proleteo je prvi vrabac, možda sa jutarnjeg kupanja, možda noseći hranu u gnezdo. Uz veliku konstataciju vozača, ispred bakalnice, zaustavio se kamion, odsečno troktajući, parkiran u leru. Neminovno je usedila graja radnika i škripa gajbi hleba koje su vukli po trotoaru, istovarivši ih iz kamiona. Zakasneli radnici gradske čistoće praznili su kontejnere u kamion, a sve uz zvuke hidraulične dizalice istog koja bi na kraju operacije čak i tresla kontejnere gore-dole, dajući ovom prikazu dominantan i buntovan ritam. U ulicama dalje od ovih zbivanja oglašavao se sve ubrzaniji i intenzivniji saobraćaj. Kakva raznolikost tih zvukova, koliko različitih mašina, koliko različitih kvaliteta tonova, kakva pozadina.

Mada ga je na prvi pogled ova scena uhvatila nespremnog on ju je prihvatio sa čudnovatom skromnošću i poniznim ponosom. Retki su za neke ljude trenutci u kojima da bi ste videli, čuli i osetili potrebno je samo da budete prisutni, bez truda, bez htenja i moranja bez ikakve naročite namere. A opet, ti ljudi skoro uvek čine većinu, dok drugi žive u takvom svetu čitavog života. Ko zna, možda ovakvo jutro od njega načini drugog čoveka. -Zašto živeti u nizu pukih slučajnosti ako slučajnostima znaš narav. Treba proždirati svakodnevnicu, živeti je skoro mehanički, bez razmišljanja-, govorio je u sebi zureći u parče rđe na krovu kola koja su bila parkirana ispod prozora, preko puta zgrade u kojoj je živeo. Njegov karakter ovde nije bitan, on će možda doći do izražaja kasnije, bitno je njegovo mišljenje, to jest, to da ga on ima, što je kod većine ljudi simpatično, kao što je roditeljima simpatično kada njihova beba načini neki gest ili pokuša nešto da izgovori, simpatično.