We are survivors

2.Zivi smo

Pocela sam polako da se budim.Cula s mnogo glasova blizu mene.Polako sam otvorila oci i nisam mogla da verujem.Bila sam u malom brodu sa "prijateljima" iz zatvora.
"Sta se desava,gde smo?"pitala sam prolazeci pogledom kroz ceo brod.
"Opa,mamina cerka se probudila.Nista strasno,duso.Salju nas na zemlju." rekao je neki decko i poceo da se smeje.
"O moj boze."rekla sam tiho da me niko ne cuje.
Bili smo svi vezani za sedista i niko nije mogao da mrdne.Cekali smo u tisini dok se nije upalio mali ekran.Kancelar je bio na njemu.
"Dragi moji,dodelili smo vam vaznu misiju.Saljemo vas na zemlju.Nadam se da ste ponosni,bicete prvi ljudi na zemlji posle 97 godina"
"Osim ako ne poginemo pri sletanju i ako nas ne ubije radijacija"rekao je neko ljutito.
"Deco,srecno."rekao je kancelar i ugasio ekran.
Pocelo je odbrojavanje.Znali smo da polecemo.Uhvatila sam nekog za ruku,i okrenula se da vidim koga.Uhvatila sam Wellsa.Brzo sam sklonila svoju ruku sa njega i ljutito okrenula glavu.
"Uredu je,mozes me drzati za ruku."reklao je tiho.
"Tebe ne bih ni stapom pipla,ovo je bilo mahinalno."
"Clarke..."
"Umukni,ne zelim da te slusam."rekla sam,a onda sam i ja prekinula da pricam jer je poletanje pocelo.
Brzo su nas izbacili sa broda i krenuli smo da padamo munjevitom brzinom.
Pojasevi nisu bili toliko jaki i neki su pukli.Gledala sam druge kako udaraju okolo dok se i sama nisam otkacila i udarila glavom o drugu stranu broda.
To je sve cega se secam.
________
Krenula sam da se budim,otvarajuci oci.Jako me je bolela glava.Kad sam dosla sebi,shvatila sam da lezim na nekom.Pogledala sam ga,ali ga nisam prepoznala.To je bio jedan mlad,crnokosi decko koji je nosio strazarsku uniformu.Brzo sam ustala sa njega i pocela da ga dozivam.Polako je otvorio oci i nasmesio se.
"Znaci,preziveli smo."
"Ne znam,samo si ti budan."rekla sam gledajuci oko sebe nadajuci se da je jos neko ustao.
"Ja sam Bellamy."
"Ja sam Clarke."
"Pa cekaj,ti si cerka lekarke Abby?Ono razmazeno deriste!?"pitao me je sa osmehom na licu.
"Ja nisam razmazena,ne znam odakle vam to."
"Tako se prica,princezo."
Samo sam zakolutala ocima.
Ustala sam i prisla drugima i probudila ih.
Kad su svi bili budni odlucila sam da progovorim.
"Ljudi,moramo polako da otvorimo ova vrata!"
"Mrdaj princezo,ja cu ih otvoriti."
Bellamy mi je prisao i gurnuo me.
"Stani,polako!"
Nista.Naravno da nije poslusao.Otvorio je vrata tolkom silinom da su udarila o drugu stranu broda.
Nakon par trenutaka,krenula je jedna devojka ka izlazu.
"Octavia,stani."povikao je Bellamy.
Ona je samo nastavila i izasla napolje.
Pocela je da vristi od sreci,a zatim su i ostali izasli.
"Izlazis,princezo ili treba da te iznesem."smejao se.
"Neka,imam noge,sama cu."
Koji kreten.