Čudesni Broj Sedam

9. Deo

"Znate kako kažu "lepota je u oku posmatrača"."

Nakon sto je Bella otišla ponovo sam zaspala. Ali me je u sred noći probudilo lupanje na prozoru. Ustala sam iz kreveta i sklonila zavesu sa prozora, i ugledala Kolla.

"Hej, drugar šta ti tražiš ovde?"
On je samo ušao u sobu i legao da spava i ja sam učinila isto.
.
.
.
Zraci sunca prodru u sobu i ja polako otvorim oči susrećući se sa dva braon oka. Odskočim malo sa kreveta od iznenadjenja i tek onda shvatim gde sam i da je to Justin, dečko o kome ne znam apsolutno ništa.

"Dobro jutro." Rekao je ustajuci sa kreveta i otresajući svoju košulju.

"Koliko dugo već sediš tu?"
Upitam ustajući i krećući se ka kupatilu.

"Dovoljno." To je jedini bedan odgovor koji sam dobila pre nego što sam stavila pastu na četkicu i oprala zube.

"Spremi se za 20 minuta je doručak."
Rekao je idući ka vratima.

"Nisam gladna."
Brzo odgovorim i ponovo sednem na krevet.

"Preskočila si večeru i neću tolerisari ako se ne pojaviš na doručku." Kaže sad pomalo iznervitano.

"I šta će biti ako se ne pojavim?" Upitam drsko.

"Jednistavno, ubiću te."
Kaže ravnodušno.

"Da me želiš mrtvu ne bih sad bila ovde nego tri metra ispod zemlje."

"Ne odgovaraj i ne pravi se mnogo pametna."
Kaže te otvori vrata.

"Ne pravim se pametna ja jesam pametna."
Posle ovoga on se sarkastično nasmeje i zalupi vratima.
Posle ovoga ipak odlučim da sidjem jer ipak želim da vidim kako izgleda doručak u ovoj kući. Ali ja stvarno nisam gladna ja ne doručkujem.
Posle 20 minuta  sidjem dole i nadjem kuhinju koja se nastavlja na trpezariju. Lep ambijent moram da priznam jedino za stolom vidim nekog krupnog, misicavog decka, jako zanimljive crte lica ravan nos i oci boje lesnika, simpatičan je.
Sednem za celo stola i samo cujem jedno "a-a"
Namrstim se i pogledam ga.
"Zauzeto je."
Izgovori buljeći u telefon i ja se prošetam do drugog cela stola.
"Nemoj bolje."
Kaze ovog puta gledajuci u mene.

"Pa gde je slobodno?"

"Tu."
Pokaže prstom na stolicu pored mene i ja sednem.

"Jason."
Progovori posle par sekundi.

"Makenzi."
Pogledam ga i osmehnem mu se. Uzvrati osmeh i nastavi da gleda u telefon. Nakon par minuta dodje Logan i osmehne mi se u znak pozdrava uzvratim i on sedne preko puta mene.
Nakon 3 minuta cela trpezarija se napuni i nekoliko ljudi posluže hranu, svakom ispred njega stave tanjir pun hrane. Ja se samo zavalim u stolicu i igram se sa salvetom posto kako sam rekala nisam gladna, ali neki ovde maloumnici ne mogu to da shvate. Svi pričaju i smeju se samo je meni dosadno i odlučim da u svoj onoj gužvi ustanem i odem ali kada sam krenula da izvucem stolicu ositila sam ruku na svom zglobu koja me je sprecavala da se pomerim. Videla sam da je to Justinova ruka.

"Sedi i jedi."
Rekao je dovoljno glasno samo da ga ja čujem.

"Neću."
Odgovorila sam mu kratko i istrgla svoju ruku iz njegove, i otisla iz trpezarije. Ne pada mi na pamet njegova naredjenja da slušam.
Kada sam usla u sobu zalupila sam vratima.

Justin P.O.V.
Ne mogu da verujem. Neće se niko ovako ponašati prema meni. Krenem da ustanem kada me Loganov glas zaustavi.

"Nemoj. Pusti je."

"Zašto bih?"

"Zato što ona ništa ne razume. Njeno ponašanje je opravdano."

"Ne, nije."
Kažem prilično iznervirano, ustanem i veoma brzim hodom krenem ka njenoj sobi i na stepenicama čujem jak zvuk zatvaranja vrata i još se brže dodjem ispred njih. I naglo krnem da otvorim ali je zaključano. Počnem da lupam po vratima.