(Malo sam ubrzala priču 😋😊)
18 GODINA KASNIJE
ARIANA P.O.V.
"Neeee! Tata! Tata molim te vrati se! Tata nemoj nas ostaviti! Tata nebino je što si slavan mama i ja te trebamoo!! Tata!!!"-Čujem vriskove iz sobe.
Ustanem se iz kreveta i uđem u sobu svoje kćeri. Počne vrištati. Dođem do nje i lagano ju prodrmam.
"Anabella! Bell! Probudi see!"-Malo glasnije kažem.
Probudi se iskočeći iz kreveta.
"Oh mama"-Tužno kaže i čvrsto me zagrli.
Osjetim na majici da plače.
"Uredu je ljubavi moja"-Prošapćem
"Tako mi fali"-Sada već uveliko plače.
"I meni"-Prošapćem.
"Zašto nas je ostavio? Zašto mu je slava bila bitnija?"
"A neznam ljubavi"-Tiho odgovorim.
Čujem vrištanje iz druge sobe te brzo otrčim tamo.
"Anaa Anaa Ana probudi se sanjaš"-Drmam ju i ona se brzo probudi.
"Okej je ljubavi to je samo san"-Kažem joj.
"Zašto mu je slava bila bitnija"-Tužno pita.
"A neznam malena. Doći će njemu u glavu što je imao."-Kažem
Čujem vrisak i iz treće sobe te otrčim tamo.
Uzmem Vedranu iz krevetića i stavim ju na rame te krenem lagano šetati po sobi i pjevušiti uspavanku.
Opet čujem vrisak i otrčim u četvrtu sobu.
"Melani probudi see"-Lagano viknem.
"Aaa šta a ha? "
"Sanjala si ljubavi"
Čujem još jedan vrisak i otrčim u petu sobu.
Vidim Amy kako vrišti i probudim ju.
"I ti si sanjala tatu?"-Pitam
"Ne, ja sam sanjala zombija. Ja nemam tatu sjećaš se? Slava mu je bila bitnija"-Nju jedino nije briga šta nema tatu.
Čujem još dernjave te otrčim u sedmu sobu gdje vidim blizance kako rade borbu jastucima.
"DEČKI!"-Ljuto viknem. Ignoriraju me.
"DEČKI SVA MI DJECA PLAČU SVIH MORAM TJEŠIT DAJTE MAKAR VI BUDITE ZRELI!!"-Ljuto vičem na njih.
Okrenu se prema meni i prestanu borbu jastucima.
"Oprosti mama"-Oboje kažu
"Luka idi ušuškaj Vedranu, Sanjine dođi samnom kod Melani."-Naredim. Klimnu glavama te Luka otiđe u sobu a Sanjin se ostane s kreveta.
Da, imam 7.djece. Sada ću vam ispričati sve.
Anabella i Ana su blizankinje iako vole sasvim različite stvari. Imaju 12 godina. Vedrana ima 2 godine i prelijepa je moja djevojčica. Melani ima 5 godina i usvojila sam ju. Sara ima 12 godina. Amy ima 13 godina. Luka i Sanjin blizanci imaju 16 godina.
Svi su sanjali Justina. Ostavio je mene i dkecu same. Anabella i Ana to nemogu podnjeti, jedno vrijeme su se i rezale. Amy ga malo rečeno mrzi. A Luka i Sanjin i nisu baš najbolje.
Kada sam rodila Luku,Sanjina, Saru, Amy, Anabellu i Anu sve je bilo savršeno. Onda me nagovorio da posvjimo Melani. Onda me nagovorio da napravimo Vedranu. I kada se Vedrana rodila nas je napustio. Ostqvio nas je i ostala sam sama s 8.djece. Da.
Ali Lukas i svi su još uvjek uz mene i pomažu mi koliko mogu. Zahvalna sam im na tome.
Odem u kuhinju i svi sjede za stolom.
Jedino Luka drži Vedranu na kauču i ušuškava ju.
Sanjin tješi Melani. A svi plaču. Ovo je prizor kao iz horror filma. Stvarno.
Čujem Anabellin glas.
"Mama, molim te zovi
Lukasa"-Prošapće. Ona ga OBOŽAVA. Pa kud da ga u ovo doba zovem.
Uzdahnem i iako je tri ujutro nazovem ga.
"Hej"-Umorno se javi.
"Lukas dolazi molim te ispred sebe imam prizor kao iz horror filma. Molim te dođi nemogu više ovako. Sve cure plaču a Luka i Sanjin se tuču i bore jastucima i nemogu i molim te."-Kažem.
"Za 10 minuta sam tamo."-Kaže i poklopi.
"Lulas dolazi"-Kažem
"Mama molim te zovi
Harryja"-Čujem Melani.
"Malena tri ujutro je"-Kažem
"Uredu"-Kaže i spusti glavu. Harry joj daje neku čudnu emociju kao da joj je on otac a ne kao da je posvojena pa ga voli. Jako, jako voli.
Nazovem Harryja i on se javi.
"Ovako, sori šta te budem ali ispred sebe imam prizor kao iz horror filma. Melani te želi i treba, molim te"-Kažem
"Dolazim"-Brzo kaže i poklopi
"Harry je na putu"-Kažem joj.
"Zovi Zayna molim te"-Čujem Anabellu.
"Zovi Nialla"-Čujem i Anu kako govori.
"Zovi Shawna"-Amy kaže.
"Ma koga još. Djeco!-Ljuto viknem
****
Sjedim na krevetu u sobi i plačem.
Uđe Lukas i zagrli me.
"Justin nam treba. Tako mi je žao svoje djece. A i Sanjin i Luka su umorni jer ih stalno čuvaju. Lukas šta da radim nemogu
ovako"-Govorim mu.
"Ja ću tog Justina natuč majke
mi"-Ljuto govori.
"Lukas slušaj me , moraš mi obećati da ako mi se ikad išta desi da ćeš se pobrinuti za moju djecu i da ćeš ih čuvati i voljeti kao da su tvoja."-Kažem
"Naravno da hoću"
"Ako mi se išta desi, moram znati da ćeš se brinuti za moju djecu"
"Ne brini hoću"
"Hvala"
*********
Stojim na planini i gledam dolje. Lijepo je ovdje.
"Mogu ja to. Lukas mi je obećao da će se brinuti za moju djecu.
"ARIANA NE!"-Čujem i vidim Lukasa kako trči prema meni.
"Žao mi je Lukas"-Tiho kažem i skočim.
"NEEEEE"-Čujem vrištanje Lukasa dok mi drveće lomi prgane i kosti.
LUKAS P.O.V.
Vidim ju dolje leži i krvari. MOŽDA JU USPIJEM SPASITI!
Otrčim dolje i čujem kako jedva govori.
"Ž-žao mi je--Lu-kas-obećao-s-si-b-brinuti-mm-mi-ss-se za d-djecu. N-neka t-te ona -po-po-po"-Nemože izgovoriti.
Digne ruku i pomiluje mi lice.
"Podsjećaju na mene"-Jedva izgovori i zatvori oči a ruka joj padne na pod. Ispusti zadnji bolan, tužan uzdah i..... i.....
OVO NIJE MOGUĆE! NE! OVO SE NEMOŽE DOGODITI! ONA NEMOŽE UMRJETI! A ZA SVE JE KRIV JUSTIN!
"ARIANA NEMOJ ME OSTAVITI! ARIANA MOLIM TE!!"-Drmam ju ali ne budi se.
Srce joj ne radi.
"NEEE"-Zaderem se i sve ptice odjete s drveća. Moja jeka se proširi cijelom šumom. Ostanem bez glasa. Gotovo je. NEMOŽE BITI
GOTOVO!
KRAJ
Ja se nadam da vam se priča svidjela. Hvala vam što ste bili uz mene. I eto i ova priča je završila na, malo tužan način.
Hvala što ste čitali. Goodbye. 😄
