Samo moja 🔚

Prolog

Eliot Haris

- Jesi li siguran da nema nikoga? – moj najbolji prijatelj Adam je takva curica.

- Siguran sam, baci tu petardu više – već sam iznerviran.

- Dobro – namrštio se i zapalio petard, zatim je bacio i zatrčali smo se ka kući.

Petarda je pukla a Adamova maćeha nas je ulovila.

- Šta da radim sa vama dvojicom? – nezadovoljno je zavrtela glavu.

- Miona jesi li ih pronašla? – viknuo je Nikolas Roberts, Adamov otac.

- Jesam, stižemo. Adame hajde da upoznaš mlađu sestru i ti Eliote – nasmešila nam se prijatno. Ne znam zašto je mrzimo uvek je prijatna prema nama. Krenuli smo za njom bez reči. Adam je dobio sestru, danas ćemo je upoznati, beba. Koga briga za njih samo plaču. Namrštio sam se dok sam išao za Adamom.

- Zapamtite ona je beba ima tek tri meseca – Adamova maćeha nam je rekla a ja sam prevrnuo očima. Imam skoro devet godina dovoljno sam star da znam da su sve bebe iste.

- Adame upoznaj svoju sestru Vanesu – Adamov otac je rekao svečano.

- Ona je beba.

- Svesni smo toga.

- Možemo li sad da idemo? – Adam je pitao.

- Možete – ovo se gospodinu Robertsu nije dopalo.

Adam se okrenuo i ja sam mislio da pođem za njim kada se beba oglasila. Okrenuo sam se i zaledio u mestu.

Ona mi se smeje, bez razloga, samo se smeje. Ne sećam se zašto sam joj pružio prst ali mislim da sam to video na televiziji. Uhvatila me je svojom sitnom ručicom i nastavila da se smeje kao da sam joj ispričao neki glup vic.

Ha, vidi ti to, izgleda da joj se dopadam.

- Zdravo Vanesa.

Glasnije se nasmejala i izmamila mi je osmeh.

- Ona je nešto najlepše što sam video u životu.

- Hvala Tomase – čuo sam glas Adamove maćehe i pokušao da izvučem svoj prst ali beba me je držala. Ne želim da je povredim.

- Neće da me pusti.

- Pomoći ću ti – Adamova maćeha je izvukla moj prst i popreko sam je pogledao. Nisam želeo da me uzme samo sam . . .

- Dođi dušo – okrenula je ka meni a ona se i dalje smejala.

Izgleda da nisu sve bebe iste.