Ako odeš
nemoj više da me tražiš.
Biće mi malo teško
bez tih plavih očiju
bez tog osmeha koji često skrivaš
bez zagrljaja od kojih mi pucaju rebra
i snova koje sam imala tu negde u umu za nas dvoje.
Biće mi teško kad se setim kako dišeš dok si blizu mene
i kako se zbuniš dok ti češkam vrat
i kako poljupcima ubiješ moje zvocanje
i kako utrneš dok ti sedim u krilu, ali ćutiš.
Biće mi teško kad pogledam u zvezde, jer znam da ih gledaš i ti
i na pomisao da su te zvezde nekada bile naše.
Ali u slučaju da odeš
nemoj više da me traziš.
Biće bolno da te gledam i znam da nam opet sledi isti kraj.
Idi.
Ne osvrći se.
Možda te nekad sretnem opet, a ti mi se nasmeješ i baciš mi pogled tim tvojim očima.
Možda ćes nekoj drugoj da pokazuješ naše zvezde
i nekoj drugoj da zameraš ono što meni nisi mogao i hteo.
Možda shvatiš naše greške koje ćes da ispraviš, ali sa drugom
ne sa mnom
jer odavno to više nismo mi
jer je "mi" preraslo u ti i ja,
a ti i ja smo prerasli u strance.
Strance koji su jednom dotakli jedno drugom dušu.
A ti, seti se jedne prolećne večeri
kada smo se prvi put pogledali
možda ćeš pomisliti ona me je uvek grlila najjače,
ali i ako se setiš
znaćeš samo da se odavno desio kraj
koji, nažalost, nije bio srećan.
