Sećaš li se one tmurne večeri
kada je kiša lila kao iz kabla
kada si pokucao na moja vrata polumokar, ali ipak nasmejan
vidim osmeh kom sve opraštam
osmeh koji me dovodi do ludila
primam te unutra i kuvam ti šolju kafe da se ugreješ
šta bih drugo mogla?
zar bih mogla da stanem na put svom srcu?
zar bih mogla tebe da odbijem?
i ti i ja dobro znamo odgovor, ali ipak ćutimo i pijemo kafu polako dok pričamo kao da nismo pričali godinama
Sećaš li se kako si mi te večeri rekao da sam jedina i kako nisi mogao da prestaneš da misliš na mene po ovom sjebanom danu?
zagrljaj
još jedan zagrljaj
nikad mi nije dosta zagrljaja koji donose tvoj miris
osećam mir i spokoj dok se naslanjam na tvoj mokar duks
mogla bih ovako celog života
tišina, sve što čujem su kapljice kiše i otkucaji tvoga srca
te večeri sam saznala šta je ljubav
onog trenutka kada sam otvorila oči, pogledala te i čula tvoje isprekidano disanje dok me grliš
