Mafijaska princeza ~PAUZIRANA~

2.

IRINA

Probudila sam se oko osam uveče, a zatim sam pošla da se pripremim za večerašnju borbu. Najprijatnije sam se osećala u helankama i sportskom brusu, kosu sam podigla u visoku punđu jer bi puštena dala protivniku prednost u mnogim aspektima.

Meni bi smanjila vidno polje, a protivniku dala mogućnost da to iskoristi protiv mene, a ja nisam osoba koja dopušta sebi da ima slabosti.

Pošto je u ovim borbama jedina zabrana upotreba vatrenog oružja, svi smo se opredeljivali za hladna, jer druga opcija je bila goloruka borba. Iskreno, ja sam se najviše i borila bez upotrebe oružja, ali ako bi postalo kritično nisam oklevala ni minuta. Jedino je bilo bitno preživeti i uz to izaći kao pobednik.

U početku nisam bila naviknuta na prljav način borbe, ali sa vremenom i svakom predstojećom borbom to mi je postalo normalno. Smatrana sam “razmaženom malom devojčicom”, ali posle prve borbe taj nadimak je nestao i nastao je novi “nemilosrdna dama”.

Kao što sam do sada napomenula, višak besa koji sam imala usmeravala bih na protivnika. Posle onoga što je moj otac uradio sa Davidom ja nisam bila više ista, sa ocem sam imala samo “poslovni odnos”.

On je meni ispunjavao sve želje, dao mi je četiri godine “normalnog života”, a očekivao je da za četiri godine budem spremna da preuzmem njegov “posao”. Testirao me je, slao me je na mnoge pregovore na kojima sam bila nemilosrdna i opasna.Išla sam da uterujem dugove i ništa drugo mi nije bilo bitno sem da dobijem taj novac i nisam se suzdržavala.

U mafijaškom svetu postala sam poznata pod nadimkom “Mafijaška princeza”, jer sam bila surova i nemilosrdna kao moj otac, ali sam isto tako izgledala ranjivo i zbog toga je deo “princeza” ostao.

U ovoj vili postoje dve oružarnice, jedna je direktno spojena sa mojom sobom, za slučaj nekog napada; a druga je pripojena teretani i streljani.Obe su bile opremljene najnovijim modelima oružja, jer ja nisam štedela na opremi…

Uzela sam sve što će mi biti potrebno, a zatim sam bila spremna da krenem, pošto sam vozila sporije nego inače stigla sam tamo tačno na vreme. Ove večeri nisam bila raspoložena za brzu vožnju.

U skupini ljudi koji su se okupili ugledala sam poznato lice, Adriana, nijednu moju borbu do sada nije propustio, uvek je bio tu. Ponašao se nadmeno, ali ja sam polako počinjala da verujem da je zabrinut za mene. Pokušao je da me odgovorio od ovoga, ali ovo je bila moja uteha i beg od stvarnosti.

Pokušavao je da ostane skriven u masi, a ja sam odlučila da ga ignorišem i dopustim mu da veruje u to da ga nisam primetila. Nisam želela da razgovaram sa njim, on je za mene predstavljao osobu sa kojom sam bila primorana da provodim vreme.

Možda grešim u vezi njega, možda je on dobra osoba, ali sve što sam proživela u predhodnih godinu dana me je promenilo, postala sam samo prazna ljušture, nisam poznavala druga osećanja sem patnje i besa.

Živela sam od danas do sutra, bez radosti, sem toga što sam izgubila Davida shvatila sam da ja svom ocu ne predstavljam ništa drugo do običnog naslednika, on u meni nije video svoje dete već mašinu koja je spremna da bude najbolja.

Stigla sam pre svog protivnika, a oko sebe sam mogla čuti navijanje, klađenje, oni su u ovome videli zabavu...

Ispred mene je iskoračio mišićav i visok muškarac, zlobno se smejao jer je verovatno mislio kako će lako dobiti ovu borbu.

"Da li si sigurna da ne želi da odustaneš?", pitao me je kroz smeh, zaista je mislio da će ovu borbu tako lako dobiti...

"Možda bi trebala da se vratiš manekenstvu, lutko, ne bih da upropastim tako lepo lice..."

Nisam mogla, a da se ne smejem na ovu izjavu, izgled i te kako može da prevari osobu...

"Možeš pokušati, ali verujem da ću na kraju ja biti ona koja će se smejati"

Okrenuo se ka skupini koja je bila tu da uživa u predstojećem meču:"Biću blag i darežljiv, dozvoliću joj da izabere bilo koje oružje, jer znam da će ova borba biti gotova i pre nego što bude imala priliku da ga iskoristi protiv mene".

"Nadam se da si siguran u svoju odluku, jer jednom kada počnemo nećeš moći da se promišljaš", rekla sam.

Muškarci su bili previše neobazrivi, u svojim mišićima su videli samo prednosti dok mane nisu primećivali. Muškarci možda anatomski jesu spremniji za borbu, ali su dosta sporiji od nas žena.

Uz dovoljno vežbe i pravilnu obuku svaka bi mogla da bude mnogo jača i od profesionalaca, ali život se nije svodio na pokazivanje nadmoći nad drugima.

Ja sam samo bila od onih koji su verovali u to da su i muškarci i žene podjednako vešti u borbi, ali uz svet koji nas uči da su devojke "slabiji pol" nisam mogla ništa promeniti.

"Priprema!", u stvarnost me je vratio glas sudije.

"Krenite!"

Na ovaj znak prva sam napala, nisam gubila ni trenutak, ali moj protivnik se brzo odbranio.

Nisam pokazivala svoj pun potencijal jer sam želela da vidim protivnikove mane i slabosti, bez toga da sazna moje prednosti. 

Prvih pola sata sam se samo zabavljala, bez toga da sam zadobila bilo koju ozbiljniju povredu, pružila sam publici dobru predstavu, ali sada je bilo vreme da ovo završim.

Napala sam ga svom snagom, bila sam mnogo brža od njega i to mu nije dalo mogućnost odbrane, on je pokušao da uzvrati, ali svakog puta bi to bilo bezuspešno.

U sledećem trenutku svetlost se odbila o oštricu koju je držao skrivenu u rukavu, bilo je previše kasno da se povučem pa sam morala da svede svoju povredu na minimum. Metalno sečivo je prošlo kroz moju levu nadlakticu i osetila sam užasnu bol.

Morala sam da pozustanem na par sekundi, a to je mom protivniku pružilo nadu da može izaći iz ovoga kao pobednik.

Napao me je ponovo, ali ovog puta sam mu zdravom rukom oduzela sečivo i oborila ga, bio je ispod mene i teško disao dok mu je njegova oštrica bila ispod vrata, samo jedan pogrešan potez delio ga je od smrti.

"Odustajem!", besno je uzviknuo, ali mu ja i dalje nisam dopuštala da se pomeri.

Publika je postajala sve glasnija iščekujući ishod.

"Zar si zaista mislio da ću te tek tako pustiti?", podrugljivo sam se nasmejala:"Ako želiš da iz ovoga izađeš živ bolje bi ti bilo da ponavljaš za mnom".

On je pokušao da se oslobodi, ali ja nisam popuštala.

"Ja sam samo obična kukavica koja je izgubila od obične manekenke", rekla sam ozbiljno.

Iskoristiću njegove reči protiv njega, jer je on samo najobičnija kukavica, pred publikom se pretvarao kao da nema kod sebe naoružanje, a u stvarnosti se ipak plašio da uđe u borbu vez istog.

U početku se opirao, ali kada je uvideo da sam ja ozbiljna u svojoj nameri, odustao je.

Bacila sam pogled na Adriana, ali on je već otišao. Tako je bilo svakog puta, kada bi se uverio da ću dobiti borbu, samo bi nestao.

Kada je moj protivnik ispunio moj zahtev ja sam se okrenula i izašla iz ringa, a njega sam ostavila da preti u prazno i priča o nekoj imaginarnoj osveti.