Mafijaska princeza ~PAUZIRANA~

3.

IRINA

Sunčevi zraci su me probudili iz sna, okrenula sam se na drugu stranu kreveta, ali nisam mogla ponovo da zaspim. Pogledala sam na sat i videla da će uskoro 6 sati, spavala sam manje od četiri sata noćas.

Ustajući iz kreveta ugledala sam svoj lik u ogledalu, ruke su mi bile prošarane raznim nijansama plave i ljubičaste, a ni noge mi nisu bile u boljem stanju. Jedini deo tela na kome nisam imala ni jednu modricu bilo je moje lice, nikada nisam nekome dozvolila da me udari po licu, možda je samo moja podsvest pokušavala da mi kaže da je David najviše voleo moje lice.

Svaki mišić u telu me je boleo, ali to je razumljivo sa načinom života na koji sam živela. Bol je bio snažan, ali on mi je samo podsetnik na to šta sam sve preživela i da sam za ovo rođena. Ovo je bila moja sudbina.

Odlučila sam da ni danas ne idem u školu, jer nije bilo svrhe da tamo idem u ovakvom stanju. Nisam bila raspoložena da omalovažavam i ponižavam druge učenike, danas sam samo želela da provedem dan u teretani.

Misli su mi ponovo odlutale na život koji sam imala pre svega ovoga, išla sam u školu, imala roditelje i tinejdžerske probleme, a sada...sada ništa od toga nisam imala. Nisam imala porodicu,sreću,ljubav, utehu; jedino sto sada imam je novac koji me ne usrećuje.

Ja sam samo marioneta koju moj otac koristi za svoje potrebe, a ne osoba sa osećanjima i potrebama.

Pitam se da li mi je i majka bila ovakva? Ili je ona ipak bila drugačija od njega? Možda se promenio nakon što je ona ubijena?

Imala sam mnoga pitanja o majci, ali ni na jedno nisam mogla dobiti odgovor, otac o tome nije želeo da razgovara, a nikome od zaposlenih nije bilo dozvoljeno da razgovaraju o njoj.

Sve njene slike i fotografije su bile sklonjene u sobu od koje je samo moj otac imao ključ i nikome nije bilo dozvoljeno da u nju uđe. Ovo je informacija koju sam čula od spremačica koje su međusobno razgovarale ne znajući da ih slušam.

U kući je postojala samo jedna stvar koju je ona posedovala, a nikada nije sklonjena, niti odložena u prostoriju sa njenim ostalim posedstvima, stari klavir. Nalazio se u uglu dnevnog boravka i vreme je na njemu ostavilo trag jer niko nije brinuo o njemu i niko ga nije koristio, on je za mog oca predstavljao podsetnik na to zašto mora da bude iznad ostalih; nije želeo da ponovo izgubi nešto što je njegovo.

Na pitanje zašto je to klavir, a ne nešto drugo ipak sam saznala odgovor i on nije bio ni malo običan. Tog kobnog dana, pre nego što je napustila kuću komponovala je uspavanku za svoje dete, želeći da mu podari nešto što je najviše volela i u čemu je bila najbolja, u muzici, ali nikada nije dobila priliku da je završi. Note su nestale posle njene smrti, jer se veruje da su bile kod nje u trenuku

Na internetu sam pronalazi podatke o njenoj karijeri i humanitarnom radu, ali to mi nije bilo dovoljno. Želela sam da znam kakva je bila prema porodici i prijateljima.

Bolelo je saznanje da ste fizički isti kao i osoba koja vam je podarila život, a nikada nećete biti u stanju da je upoznate. Nikada je neću videti kako se osmehuje, neću osetiti njenu ljubav...

Iz mojih misli me je vratilo blago kucanje na vratima, a ubrzo je i jedna kućna pomoćnica ušla i odmah se poklonila.

"Dobro jutro gospođice Irina, pitala sam se šta biste želeli za doručak?", tiho me je upitala.

Izgledala je kao da je moje godište ili je možda i mlađa od mene, nisam je do sada viđala. Na sebi je imala uniformu kućne pomoćnice koju su sve one koje su radile za našu porodicu imale, a glavni detalj na njoj je bio grb naše porodice koji se nalazio na kragni.