Angelus Peccatum

2

Dobro ga se sećam. Imao je tamnu kosu, jako tamnu i jako neposlušnu. Oči su mu bile slične boje i neretko su bile sakrivene iza gustih trepavica na kojima su mu zavidele devojčice.

Zubi su mu bili malo nahero, što je bilo preslatko, i retko kad bi provirele između rozih usana. Imao je prekrasne usne, dobro se sećam njihovih 'prijateljskih' poljubaca na mojim obrazima.

Sad, kad razmišljam o tome, shvaćam da sam celo vreme znao, pa i na neki način ga ohrabrivao. Tako mi je žao.

Primećivao sam sve ove prekrasne stvari na njemu, ali kako nisam primetio koliko je bio tužan? Koliko često se zatvarao u sebe?

Želeo bih još samo jedan dan s njim. Jedan dan. Da mu kažem da ga volim i da mi je on najvažniji, da mi ne treba ni Julija, ni Milena, ni Nina, da mi samo treba on.

Trebao sam mu reći, onaj dan kad sam pozvao tu riđokosu rugobu na ples, da je to samo za ples. Da mi je on važniji i od vazduha koji udišem i od sunca koje osećam.

Ali ne, rekao sam mu, dobro se sećam, rekao sam da je ona najlepša osoba koju sam ikada upoznao i da se on ne može ni porediti s njom.

Uživao sam u njegovom bolu, gledao sam ga dok se slamao predamnom, i umesto da napokon odrastem, da ga utešim, ja sam se smešio dok me on gledao s bolom u očima.