Angelus Peccatum

3

Imao je hrpu malih stvari zbog kojih sam ga obožavao. Imao je maleni madež nad levom obrvom koji ste mogli videti samo ako ste mu bili blizu. Uvek je mirisao na tulipane, uvek mu se desni kut usana podizao brže od levog kad bi se smešio, uvek je pevušio dok se tuširao.

Kad bi bio nervozan, tapkao bi prstima po butini ili stolu. Kad bi se osećao nesigurno, vukao bi prste dok ne pucnu. Grizao je usne dok ne bi prokrvarile, onda bi ih pustio da zarastu i sve radio ispočetka.

Nije bio baš jutarnja osoba, ali zato nije imao problema sa ostajanjem u mojoj kući do kasno uveče. Pričali bismo dok se jedan od nas ne bi onesvestio od iscrpljenosti. To sam neretko bio ja.

Voleo je izmišljati svoje tihe melodije koje bi ispod daha pevao. Toliko su bile lepe da ga ni učitelji nisu imali snage zaustaviti.

Znao se iz čista mira stresti, kao da ga je udarila struja. To je plašilo ljude koji su sedeli s njim u klupi, a nas dvojica bismo se smejali tome, satima.

Kad se smejao, uhvatio bi se za stomak i ljuljao amo tamo. Zatvorio bi oči i to je tako slatko izgledalo da sam često znao smešiti se i gledati ga.

Nedostaje mi. Nedostaje mi svaka njegova navika. Nedostaju mi tihi poljupci u tišini moje sobe i nedostaju mi izjave ljubavi u mraku njegove.

Mislio sam da ćemo zauvek biti prijatelji, da nikada neću morati stajati na njegovom grobu i gledati u nebo, nadajući se da će se kiša smilovati i vratiti mi ga.