Postoje dani koje bi najradije zaboravili ili jednostavno prespavali. Vremenom postaju deo našeg života, vraćaju nas i surovo nam oduzimaju svu radost, bacaju nas u tamu iz koje nikako da nađemo izlaz. Muče nas agonijom, kao avet koja šapuće i truje sve lepo. Neumoljivo nas vraća na isto, početak. Pobegla je ali ne dovoljno daleko, od sebe je bilo nemoguće pobeći. Suzan je posmatrala igru dece u parku, oči su joj blistale od suza a grlo se sušilo...nosila je bol koji nikada neće nestati. Često je sedela i posmatrala mala bića pitajući se kakav je osećaj kada ih imaš i koliko sreće može doneti smeh deteta? Iz misli je trže zvono telefona...bilo je vreme da se vrati na posao, Alexisis je nervozno govorila s druge strane da su rokovi pritisli. Ustala je i rukom skloni dugu kosu sa ramena, njene oči boje ćilibara još jednom pogledaše slatku devojčicu. Vitka u belom mantilu privlačila je pažnju jer je bila drugačija, devojka posebne lepote koja se ne zaboravlja. Žurila je Central parkom, gledajući na sat. Danas se prilično zadržala, verovatno neće ni danas izaći do uveče iz kancelarije. Uze kafu za poneti i kroasan. Hodala je brzo kroz masu ljudi ostavljajući svoju prošlost do prve prilike.
Suzan Ulusoj je radila dve godine u poznatoj izdavačkoj kući čiji je vlasnik bio gospodin Hasan, prijatelj njenog oca. Odmah posle studija je zaposlio i prema njoj se odnosio kao prema rođenoj ćerki. Njega i njegovu ženu je jedino imala u ovom gradu. Posle majčine smrti, otac se vratio u Tursku u porodičnu kuću. Nikada se nije pomirio sa smrću svoje supruge, utehu je našao na rodnoj grudi. Nju je ostavio u amanet Hasanu, verovao je da je njena sreća u Americi, ona nije imala nikakvu vezu sa Istanbulom jer je rođena Njujorčanka. Rodbinu nikada nije videla a nisu ni bili bliski. Davno su on i žena napustili svoj rodni kraj i preko dvadeset godina radili u „obećanoj zemlji".
Kao da je osetila da misli na nju, Suzan uze slušalicu telefona i brzo otkuca broj...razneži se kada ču očev glas. Razmeni par rečenica i prekinu vezu. Ko zna kada će ga videti? Ovde je letelo vreme kao na filmskoj traci. Zaključa kancelariju i pođe u stan. Menhetn, srce grada...blistao je pod svetlima dajući najlepše od sebe. Pored nje prođe zaljubljen par, nasmeši se i isprati ih pogledom. Srce joj zaigra i izazva stari osećaj koji je vrati u prošlost.
Bila je razmena studenata u Čikagu. U to vreme su njeni radili i živeli u tom gradu. Imala je sedamnaest godina i sa par svojih prijateljica završila u klubu. Te večeri su se izvukle iz kuće i pobegle na studentsku žurku. Uz pomoć brata jedne od njih ušle su u ogroman prostor koji je vrveo od momaka i devojaka. Bile su oduševljene i osećale su se kao odrasle, svaka je u par minuta pronašla za sebe predmet zanimanja. Nikada nije pila alkohol ali te noći je sve krenulo naopako pa i to. Vrtelo joj se u glavi i osećala je kao da leti. Plesala je sa svima, svaki dodir joj je prijao...želela je uzbuđenje. Oduvek je nosila u sebi želju za ljubavlju, strast je bila njen pokretač. Svaki njen pogled i pokret je otkrivao plamen koji je dugo krila. Piće je otvorilo Pandorinu kutiju. Godine konzervativnog vaspitanja i uzdržanosti koju je imala njihova kultura i koje su se roditelji čvrsto držali nestala je kao rukom odnešena. Svest je registrovala samo osećaj potrebe. Lica su se mešala, pažnju joj je privukao jedan mladić koji je sedeo u separeu blizu podijuma i netremice je posmatrao. Njene prijateljice su joj rekle da je on tvrđava koju još niko nije osvojio. Jedan od onih koji ispod leda kriju žar. Odmerila ga je pogledom i svidelo joj se to što je videla. Tamnokos, visok i atletski građen sa očima koje ništa nisu govorile. Bila je za njega kao i sve druge devojke, željne provoda. Bez trunke razuma, poriv je nadigrao sve signale za opasnost, njega je htela. Odgovorio je na njen poziv. Ni posle toliko godina nije mogla povezati delove mozaika te noći. Kao kroz magnovenje našla se u njegovom naručju van gužve i žurke. Bilo je tiho, čula je kako sat otkucava negde u tami. Sve se izmešalo...usne koje je ljube i uzdasi koji paraju noć. Ruke koje dodiruju njenu kožu budeći jezu i grč u stomaku. Vrtelo joj se u glavi, obrisi njegovog lica su igrali pred njenim očima a onda je osetila kako se vrelina širi njenim telom. Nije prestajao sa dodirima, bio je svuda. Zatvorila je oči i pustila da je nosi u talasima...stisak se pojačavao i terao je da se sve više pribija uz njega. Drhtala je od zadovoljstva oslobođena svih stega. Pred njim je nestao stid, dozvolila mu je da je upozna celu...uživao je koliko i ona. Znala je da nema razloga ništa kriti i ovako imaju samo ovu noć. Pokazao joj je vrata raja, uveo u svet koji je za nju do tad bio nepoznanica. Trajalo je večnost a činilo se da je prošlo u trenu. Sve je sakrila tama. Probudila je hladnoća...trgla se i osetila jak bol u glavi. Pogleda i shvati da nema pojma gde se nalazi...u sobu je polako počela ulaziti prva jutarnja svetlost. Sa užasom pogleda mladića koji je spavao okrenut leđima. Kao bez duše, ustade iz kreveta i obuče se. Morala je što pre stići kući dok roditelji ne primete da je nema. Uze njegove farmerice i izvadi novčanik da pogleda adresu. Polako izađe iz sobe i strča u prizemlje. U boravku su spavali zagrljeni momak i devojka. Izlete iz kuće i sa mobilnog pozva taxi. Strah je pojačavao samo osećaj stida...uvukla se kao lopov u kuću i legla u krevet obučena, tresla je groznica. Razbolela se, imala je temperaturu danima. Grizla je savest, nije smela majci i ocu pogledati u oči. Same sebe se gadila, ponela se kao poslednja devojčura. Pijana i raskalašna. Čak mu ni ime nije znala! A onda je uhvati još jedan užas...bila je bez zaštite. Šta ako je HIV pozitivan? Život joj se u pakao pretvorio, nikom ništa nije pričala. Prijateljice su je zvale i ispitivale. Lagala je da joj je pozlilo i da se vratila kući. Zarekla se, o svojoj sramoti, nikom ni reči. Jedva je preživela dane dok nije dobila test da je sve u redu. Mogla je odahnuti. Džesi je uporno zvala da idu na oproštajni žur jer studenti odlaze iz njihovog grada. Odbila je ne želeći da ga ikada sretne u životu, stid je bio jači od svega...ona je te noći bila neko drugi. Dani su prolazili, povukla se u sebe...u njoj je rastao novi život. Zažmuri kada se seti koliko je očaja u bilo u njoj. Krila je trudnoću iscrpljujući se trčanjem i vežbama želeći da uništi bebu. Satima je molila Boga da je oslobodi deteta, strah od roditelja je bio jači i od same smrti. Sa njihovom osudom i razočaranjem nije mogla da se nosi. Tog jutra je krenula u školu, osećala je neizdrživu mučninu. Najteže je bilo kriti dok je u kući, morala je jesti na silu. Zamišljena i izgubljena zakorači na ulicu i oseti udarac...probudila se u bolnici. Uhvati se istog trenutka za stomak i začu majčin glas.
