Suzan je bila prezadovoljna poslom, dopao joj se tim sastavljen od mladih ljudi. Svi su bili ljubazni i opušeteni, verovala je da će se brzo uklopiti. Pozdravila se sa Rizom i krenula u hotel. Popodne će iskoristiti u šetnji obalom. Privlačilo je more i želja da vidi grad sa jedne od najpoznatijih obala na svetu. Na brzinu se istušira i spremi, pozva taxi, za dvadeset minuta je stajala na ogromnom kamenju posmatrajući uzburkanu vodu. Zatvori oči i udahnu duboko...taj miris je bio u njoj godinama. Uzburkana voda je bila kao njena duša, prelamala se kao penušavi talasi udarajući o obalu milenijumskom upornošću. Ponekada je tu obalu nežno milovala a nekada besno udarala nestajući u beskraju jer odgovore na pitanja nije dobijala. Smisao života je bio samo u prolaznosti vremena bez boje, mirisa i zvuka. Nalazila se godinama u tunelu u kome nije bilo izlaza. Najteže je bilo živeti u sećanju, osećala je svaki drhtaj svoga tela, srce koje udara zbog dodira i poljupci koji je uznose van granica postojanja. Jedino se tada osetila živom u njegovim rukama, rukama stranca. Hiljadu puta se pitala da li bi isto bilo i da je neko drugi bio na njegovom mestu...razum joj je govorio da bi. Delom duše je znala da je jedino on znao kako da je otvori, kako da otključa i dobije ono što je bilo toliko duboko sakriveno u njoj ostavljajući je bez daha samospoznajom. Živela je igrajući ulogu nekog drugog, jedino tako je pobegla od sebe i pokušala zaboraviti. Zar je toliko teško biti to što jesi? Zašto i čemu biti neko drugi u sopstvenom životu? Iz misli je trže zvono telefona...nepoznat broj.
-Halo?
-Gospođice Suzan, Yigit je... večeras u 8h dolazi vozač po vas. Potrebni ste mi. Umemorišite ovaj broj. U hotelu vas čeka odgovorajuća odeća. Vidimo se.- izgovori u par sekundi i prekinu vezu.
Gledala je u telefon kao u čudo, ovo je bilo van svake pameti. Nije pitao da li može, hoće? Uhvati je bes ali se seti njegovih reči „vaše vreme je moje"... pristala je, sada je morala ispoštovati.
Stajala je pred ogledalom i posmatrala svoj lik. Crna večernja haljina u naborima je padala niz njeno telo otkrivajući tanak struk i bujne grudi. Tanke trake su prijanjale uz njena naga leđa. Kada bi zakoračila vitke noge bi se tek toliko videle da zagolicaju maštu. Haljina je vredela čitavo bogatstvo. Oko njenog lica i kose su se pozabavile stilistkinje iz jedne modne agencije. Ovo je bila ona Suzan koja živi u njoj, sakrivena i sama čekajući nekog ko će je uzeti i voleti do kraja života. Suze joj zablistaše u očima...ona nikada nije dobijala ništa što traje, dobijala je samo jednu noć, sa prvim zracima Sunca se vraćala onoj staroj i provereno sigurnoj.
Sišla je u hol, priđe joj vozač i pokaza rukom da pođe za njim. Limuzina je čekala ispred hotela. Otvori vrata i ona uđe. Pretrnu kada ga ugleda kako sedi na sedištu preko puta nje. Oči im se sretoše i u njegovim bljesnu sjaj...kliznu pogledom po njenom telu i zaustavi se na usnama. Promuklim glasom reče.
-Večeras će na prijemu biti stranci, želim da se ne odvajate od mene jer svaka reč koju izgovore je bitna.
Izvadi telefon i krenu da kuca...predpostavila je da je mail u pitanju. Ničim nije pokazao da je uopšte svestan njenog prisustva. Za njega nije postojala, lice mu je bilo kao kamen. Pod svetlom telefona oči su mu imale boju mora ispod olujnih oblaka. Negovane i snažne ruke držale su telefon i blago pomerale slike na ekranu. Izgledao je kao da je sišao sa crvenog tepiha za dodelu Oskara. Odelo mu je stajalo savršeno, belina košulje je isticala tamnu kosu i bradu. Suzan se uvukla u sedište i ćutke posmatrala ulice kroz zatamnjena stakla limuzine. Dugo su putovali, pojma nije imala gde idu. Oseti kako auto usporava i staje ispred predivnog hotela koji je blistao pod svetlima u noći. Otvoriše se vrata i neko joj pruži ruku. Lagano izađe i istog momenta je zaslepiše blicevi, gomila novinara je opkoli gurajući joj mikrofone u lice. Zbunjeno i uplašeno je gledala nepoznata lica, nečija ruka je obgrli i povuče za sobom. Podiže glavu i shvati da je on priljubi uz sebe i gotovo unese u hol hotela.
