-Draga moja Suzan, milo mi je što ste zajedno. Ti i Yigit ste jedno, sudbina. Vaša priča je fascinantna. – Deniz je s ljubavlju gledala dok su sedele na terasi i ispijale čaj.
Već par dana su bili u gostima kod dragih prijatelja na imanju u Provansi, to je bilo još jedno od iznenađenja njenog muža. Znao je da je ovo jedino mesto gde može biti opuštena i prava ona. Teško je podnela smrt Merjem, danima je plakala i ako je uspela nadljdskom snagom da joj produži život za puna četiri meseca. Dočekala je njihovo venčanje. Sklopila je oči zadovoljna što je uspela popraviti ono što je jednom uništila. Znala je da njena snaha ima čisto i nevino srce. Najviše se radovala njihovom pomirenju i plakala od sreće dok su stajali ispred matičara po drugi put. Stezala je slabašnim rukama Ozana ljubeći ga u kosu, dok su joj suze kvasile lice. Mogla je napokon na miru da ode. Živeli su sa svekrom u vili, nije mogla napustiti nesrećnog čoveka kada mu je bilo najteže. Makar je uz njih lakše podnosio bol. Svo svoje vreme je posvećivao unuku i on ga je najviše čuvao kada su ona i Yigit radili. Bila je srećna...okružena ljubavlju i mirom. Dani su prolazili u harmoniji, oslobađala se strahova i verovala u ljubav. Iz misli je prekinu smeh, u trpezariju su ušli Yigit i Serž. Priđe joj i poljubi je u kosu. Razgovarali su o izletu i pravili planove. Gledala ga je zaljubljeno...preplanuo u beloj majci razbarušene kose izgledao je mnogo mlađe. Osmeh nije skidao sa lica, videlo se da je srećan. Njemu je bila važno samo da je ona pored njega, nikada mu nije bilo dosta njene ljubavi. Noći provedene ovde su bile najlepše, predavala mu se sa istim žarom budeći potrebu da se nikada ne odvoji od nje. Odmor im je dobro došao, želeo je posvetiti vreme svojoj ženi.
-Danas neću ići u kancelariju...od juče se loše osećam.-slomljenim glasom je govorila iz kreveta.
Osećala se loše, imala je vrtoglavice i jake mučnine, znala je da je trudna. Ostalo je još da potvrdi i da mu kaže. Sačekala je da ode na posao i zakazala termin kod lekara. Ovoga puta je želela devojčicu. Zahvaljivala je Bogu što je i ovoga puta pogledao i nagradio najlepšim poklonom. Bilo je sve u redu, zadovoljno je izašla iz bolnice i pozvala Yigita.
-Volela bih ako bi mogao izaći na pola sata. Imam ti nešto jako važno reći.
-U redu, čekaj me u restoranu na obali, stižem. – u njegovom glasu je prepoznala radoznalost.
Sedela je posmatrajući more, bio je prekrasan sunčan dan, prijalo joj je da sedi na otvorenom. Iz misli je trže njegov dolazak, na licu mu se ocrtavala zabrinutost. Uživala je što ima lepe vesti i što će ga obradovati. Upijala ga je pogledom, on je i dalje bio najlepši muškarac u njenom životu. Svaku crtu lica je poznavala, promenu njegovog raspoloženja po boji očiju...svaki pokret. Uhvati ga za ruku i tiho izgovori.
-Bićeš tata po drugi put – osmehnu se i buknu u licu.
Yigit preblede i podiže obrve...oseti kako u njemu raste neki čudan osećaj. Bio je ubeđen da posle Ozana ona ne želi više dece s obzirom da im je to bio jedan od najgorih perioda u životu. Sebi nikada nije mogao oprostiti što nije bio tu kada je na svet donosila njihovog prvenca. Sada mu se pružila šansa da ispravi prošlost. Nasmeja se i privuče je preko stola ljubeći njene usne ne obraćajući pažnju na zbunjene goste koji su ih posmatrali.
Vreme je donelo mnogo radosti u njihovu porodicu, dobili su drugog sina. Suzan je bila presrećna, želela je devojčicu ali opet njenoj sreći nije bilo kraja. Beba je ispunila svaki kutak kuće. Yigit se nije odvajao od njih...njegovi snovi su se ispunili. Imao je pored sebe najlepšu i najbolju ženu, dva sina i svu ljubav. Uživao je u njenoj predanosti, bila je puna energije i zračila je ljubavlju, predavala se porodici sa željom da svima ugodi.
-Suzan, mogli bi jedno veče izaći i posvetiti vreme sebi...iscrpljena si. – tiho joj je govorio dok su sedeli na terasi i ispijali čaj.
-Nisam umorna, znaš koliko vas volim...za vas bi i na kraj sveta otišla.
Nasloni se na muža i spusti glavu na njegovo rame udišući svežinu noći. Oseti njegove ruke kako je stežu. Nikada nije bila srećnija. Ušuškana u njegovom zagrljaju, zaspala je. Yigit je pogleda nežno i posle nekog vremena unese je u sobu, od umora ništa nije osetila.
-Hoćeš li mi reći gde idemo? Yigit, bebisiterka za pola sata mora otići! – Suzan je nervozno gledala na sat.
Zvao je tog jutra i rekao da se spremi, izaći će na ručak. Umesto da idu kući izašao je na auto-put i vozio skoro sat vremena ćuteći. Vrpoljila se na sedištu jer nije znala gde je vodi a brinula je zbog dece. Nakon par minuta skrete i spusti se autom do malih paviljona koji su gledali na more. Izađe iz kola i otvori njena vrata. Gledala je iznenađeno oduševljena prizorom. Okrenu se prema njemu i podiže obrvu, ništa joj nije bilo jasno. Izvadi iz džepa ključeve na kojima zablista dobro poznati privezak. Priđe joj i uhvati je za ruku. Tiho reče.
-Naredna dva dana si samo moja.
-Yigit, budi ozbiljan, bebisiterka....
Podiže je u naručje i unese u brvanaru...spusti je na krevet. Okrenu ključ u vratima posmatrajući je sa osmehom na licu. Bilo je dovoljno da je vidi kako leži i posmatra ga. Priđe lagano i spusti se do nje.
-Sve je u redu, o deci ima ko da brine...sada je vreme da se ti pobrineš za mene.
Spusti usne na njene ljubeći je pun strasti. U poslednje vrema je malo vremena provodila sa njim, hteo je to nadoknaditi. Uzvratila je obgrlivši ga oko vrata. Znala je da mora biti kako je hteo. Znala je da prvi put nikada ne čeka...uzima odmah. Tako je uvek pokazivao jačinu svoje ljubavi. Strže joj odeću i spoji se sa njom uzdahnuvši od zadovoljstva. Vukao je sve dublje dok nije osetila trenutak koji nestaje u beskraju gde nema granice između kraja i početka, iznova i svaki put pokazujući iskonsku ljubav muškarca prema jednoj ženi. Dugo je držao u naručju ljubeći je nežno...oseti kako se opušta u njegovim rukama i lagano tone u san. Posmatrao je kako spava, uzdrhta pri pomisli da je mogao izgubiti i nesvesno je jače steže privlačeći je uz sebe. Pažnju mu privuče bljesak, pogleda i osmehnu se...svetlost lampe je obasjala metal priveska koji je zasijao u polutami. Seti se poslednje noći u Čikagu. Nije se pojavila, popio je par pića i krenuo u hotel...na recepciji je radio sipmatičan momak. Pruži mu ključeve od sobe i upita ga kako mu se dopao grad, kratko je rekao.
-Nezaboravan, magičan...čaroban.
Momak se nasmeši i izvadi ispod pulta privezak i izgovori.
-Mali dar, mala uspomena da te podseti na magiju i pomogne da opet nađeš čaroliju!
Njegove reči i taj privezak subili jedina veza koju je imao sa njom. Negde u dubini duše je znao da će je sresti samo ako iskreno veruje. Nikada se nije odvojio od njega, on je bio njegova vodilja i blagoslov. KRAJ
