Veče je prošlo u razgovoru vezano za posao, Serž je odlučio da ugovori sastanak sa visokim zvaničnicima vezano za projekat. Yigit je bio zadovaljan, ona scena sa devojčicom i Suzan je verovatno uticala na odluku da im ovo dvoje važnih ljudi pomognu i podrže svojim uticajem . Ipak bio je siguran da ono nije bila gluma, Suzan je iz nekog razloga prisustvo devojčice jako potreslo. Svo vreme dok su sedeli ona je pričala sa Bridžet razmenjujući nežnosti. Devojčica se nije odvajala od nje. Imao je utisak da joj niko nije bio važan sem pažnje Bridžet. Sav razgovor za posao je obavio sam sa Seržom i Deniz, ona je bila posvećena njihovoj unuci. Gledao je kao da pred sobom ima drugu osobu punu nežnosti i ljubavi...zračila je srećom. Nešto se nije uklapalo, ova žena je bila kontraverza svega što je mislio o njoj. Sve više je bio ubeđen da ima nešto što krije i živi u strahu da to ne ugleda svetlost dana. Bilo je lično i teško, vredno svakako pažnje. Pažnju mu skrete Denizino pitanje upućeno Suzan.
-Draga, ne mogu a da ne primetim...voliš decu? Čudi me da takva lepotica provodi dane sama...kako da nisi još uvek udata i trudna? Oprosti što sam ovako direktna jer u tvom okruženju je normalno da devojka tvojih godina bude u braku.
-Istina, u Turskoj je to najvažnija uloga žene i uopše u našoj kulturi. Kod mene je drugačije, rođena sam u Americi i završavala visoke škole. Moji roditelji su želeli da budem samostalna. Jako volim decu i želim da se ostvarim kao majka, naravno kada dođe vreme i pojavi se prava osoba. – glas joj zadrhta.
-To me fascinira, obožavam ovaj vaš orjent, pun je magije. Kod vas se oseća ljubav u svakom pogledu i tišini. Sve je iz zatvorenih vrata i lično. U tome i jeste draž. Oprosti, zanima me da li si nekome poklonila svoje srce? – Deniz je bila opčinjena ovom mladom devojkom i iskreno je zanimalo sve u vezi nje.
-Jesam jednom, i kako to obično biva...pogrešna osoba ili pogrešno vreme.
-Dušo, taj je velika budala! Iskreno, ja bih te volela imati za snaju...ti si san svake majke koja ima sina. U tebi živi ljubav, svaka francuskinja bi se postidela koliko ženstvenosti ima u tebi. Ti si mašina za rađanje dece.
Suzan buknu u licu, reči stare dame je pogodiše u bolnu tačku. Saže glavu i proguta suze. Iz njenih usta u Božije uši. Tek sada postade svesna da ništa od razgovora o poslu nije ispratila i uhvati je panika. Uplašeno pogleda u Yigita i srete par modrih očiju koje su je posmatrale na neki neobjašnjiv način. Bilo joj je neprijatno što je slušao njen i Denizin razgovor, nije želela da išta o njoj zna. Veče se bližilo kraju, Serž im reče prateći ih.
-Nadam se da ćemo se uskoro videti u Parizu. Mi sutra napuštamo Tursku. Ovo su bili divni dani, oduševljeni smo Istanbulom, upoznali smo dosta prijatelja i fascinirani smo gostoprimstvom vašeg naroda. Znam da ste samo saradnici ali moram iskreno reći, vas dvoje ste izuzetan par... voleo bih da vas je život spojio na drugi način. – osmehnu se šeretski pozdravljajući se sa njima.
Seli su u limuzinu svako na svoje mesto daleko svetlosnim godinama jedno od drugog. Jedva se kontrolisao da je ne ščepa u zagrljaj i uzme odmah kao pre sedam godina. Denizine reči odzvanjale su u njegovoj glavi, ona je u njoj videla ono što je njega privlačilo. Osećao je celim bićem. Ona ni jednim gestom nije pokazala da se seća njihove zajedničke noći, bio je siguran da joj nije ni bila bitna. Neko je jako povredio i od nečega je bežala. Prema njemu je bila odbojna dok je sa drugim muškarcima imala prirodniji odnos. Pogleda je i tiho reče.
-Sutra putujem, slobodna si naredna dva dana. Javi se ujutru Rizi i ostavi kontakt ukoliko ideš van grada.
Ona se trže na njegov glas, iznenađeno ga pogleda zbog slobodnih dana i odgovori.
-Hvala ali nisam završila prevod, ostalo je još par sitnica do kraja prvog dela.
-Završićeš kada se vratiš, nije hitno.
