Kada sam ušla u kupaonicu upalila sam vodu, začepila odvod i ostavila da se kada puni. Gledala sam one kapljice vode koje su se nježno spuštale niz kadu i činile jednu cijelinu. Promatrala sam ih i razmišljala o svom životu. Svaka je od tih kapljica predstavljala jednu fazu u mom životu. Svaku suzu, svaki smiješak, svaki pad, svako dizanje, buđenje, odlazak u školu....Do one najgore. Razmišljanja o mojim biološkim roditeljia. Nije da ne volim Jimmya i Franka, ali nije to to. Nemam majku! A svako dijete treba majku! Dijeca u osnovnoj školi neprestano su mi se rugala i bila sam glavni predmet sprdnje...Ja i moji očevi. Zbog toga sam toliko i čitala i učila, knjige su mi bile jedina utjeha. Možda zvuči otrcano ali tako je. Zato sam uvijek imala dobre ocijene i upisala se u dobru srednju školu. Jednog dana kad maturiram završit ću na prestižnom fakultetu i postati jedna od najboljih i najtraženijih odvjetnica. U srednjoj školi nisu mi se rugali, nekako....To im je bilo normalno. Svi sve prihvaćaju onakve kakvi jesu. Različiti. Nekoliko je suza kliznulo niz moje lice u spomen na moj život. Odlučila sam ga prekinuti...To je možda bila kukavička odluka ali jedina koju sam u tome trenutku mogla donjeti. Kada se kada napunila, skinula sam stvari sa sebe i legla u kadu. Nisam stavila pjenu...Što će mi. Samo sam na kadu poslagala svijećice koje sam pronašla u ormariću i upalila ih. Njihov miris vanilije polako se počeo širiti. Duboko sam po posljednji put udahnula i zaronila. Polako mi je počelo ponestajati zraka i odjednom sam ostala bez svijesti. Uz ono malo svijesti što mi je ostalo čula sam jako lupanje po vratima, ali nisam izronjavala. Uskoro je netko ušao. U tom sam trenutku potpuno ostala bez svijesti. Kada sam se probudila ležala sam u krevetu pokrivena dekom a pored mene je bio Harry, Bilo mi je strašno zima i usnice su mi se tresle. Rekao je:
"Zašto?" - i zašutio.
Nisam znala odgovori na to pitanje, i nisam imala dovoljno snage za odgovor.
"Nje mi jasno, Noelle....Zašto? Reci mi?" - rekao je pomalo uzrujano.
Nije m bilo jasno zašto je toliko uzrujan, poznavali smo se tek nekoliko sati.
"Koliko je sati?" - jedva sam izustila?
"21 sat." - rekao je ogorčeno.
Kimnula sam glavom, a u sebi sam razmišljala koliko duga sam već ležala bez svijesti.
"Nećeš mi odgovorit, jel da?" - upitao me još ljuče nego prije.
"Ne sada..." - rekla sam uz kratke prekide.
"Reči ću sobarici da ti donese još jednu deku." - rekao je i ustao krenuvši prema kupaonici. Bio je ljut i zabrinut. Govorio je ljutim ali zabrinutim glasom kakim govore ljudi do kojih ti je stalo kada se nešto loše dogodi. Tada sam shvatila da sam učinila najgluplju moguću stvar! Nepomićno sam ležala i razmišljala...Možda sada sve sjedne na svoje mjesto...Možda moji roditelji znaju da am na ovom brodu i potraže me...Možda me prihvate...Nakon nekoliko minuta razmišljanja prekinuo me Harryev hrapav glas:
"Hoćeš da ti skuham čaj?" - upitao je blago i nježno.
Samo sam bespomoćno kimnula glavom u znak potvrdnog odgovora.
"Voliš li više kamilicu ili šumsko voće?"
"Š..š..ums..." - nisam imala snage za odgovor ali čini mi se da me shvatio jer se lagano nasmiješio i krenuo ponovo put prema kuhinji.
Nakon nekoliko minuta ponovo se pojavio u sobi.
"Sjedni." - rekao je nosivši vruću šalicu iz koje je isparivao lagan dim prema meni.
Polako sam se poduprila rukama i prebacila se u sjedeći položaj. Sjeo je pokraj mene i predao mi šalicu. Srknula sam mali gutljaj jer je čaj bio kipuć.
"Hoćeš li mi sada, molim te, objasniti zašto si se htjela ubiti?" - upitao je nježno...
